Mobilni operater

Podneo sam prošle nedelje zahtev za prenos broja mobilnog telefona kod drugog operatera.

Danas me zove neka devojka sa broja koji se ne očitava u potpunosti, predstavlja se, kaže da je iz firme koja mi je do sada pružala mobilne usluge i kreće da me propituje:

„Zašto ste odlučili da prenesete broj?“
„Želim da uzmem bolji telefon.“

U trenutku shvatim da će ovo prerasti u razgovor tipa: ja tebe ispitujem, a ti meni odgovaraš, da ću, naposletku, još morati i da se pravdam zbog svoje odluke, a ja i od ispitivanja i od pravdanja dobijam povišenu temperaturu koja brzo preraste u besnilo, u svim njegovim vidovima.

Međutim, devojka se, zapravo, trudi da me zadrži kao korisnika i svojim pitanjima pokušava pronaći način da to i uradi, ali ja sam već toliko iznerviran početkom razgovora da jedva cedim rečenice.

„Mi smo bili pripremili jednu ponudu za Vas“, kaže, ne izgovarajući do kraja, „a Vi ste baš sada rešili da nas napustite“.

Naše prećutane reči su, uglavnom, ono što jesmo ili što bismo voleli da budemo da nas odmalena nisu vaspitavali i prisiljavali da funkcionišemo u društvu.

Naravno, ima tu i dovoljno inteligencije, samoodržanja i empatije, ali ponekad, ili u mom slučaju često, voleo bih da otresem sa sebe te naslage pristojnosti.

– Ma, sve ste me se sada setili kada sam rešio da vas napustim.

„Dobro, pošaljite mi tu ponudu na mejl, pa ću je pogledati.“
„Nismo sada u mogućnosti da vam pošaljemo konkretnu ponudu, ali možda Vam i mi možemo ponuditi isti telefon. Koji ste model želeli?“

– Znači, lažeš me. Nikakvu ponudu niste ni pripremili.

„Stvarno ne znam koji model, ali nije ni bitno. Već sam bio kod njih i potpisao sam da želim preći.“
„To što ste potpisali još Vas ni na koji način ne obavezuje.“

– Slušaj, sestro, mene obavezuje moja reč. Ako sam već odlučio da odem, nema vraćanja.

„A koju tarifu ćete uzeti?“

Znam, u stvari, šta me pita, ali navodim joj konkretne tarife oko kojih se još nisam odlučio.

„Ne, ne pitam Vas to. Koliko mislite plaćati mesečnu pretplatu?“

– Šta tebe boli k…. koliko ću ja para da dajem?

„Svakako nisam u obavezi da Vam odgovaram na takva pitanja. Ja sam Vaš dugogodišnji pretplatnik, preći ću kod drugog, ako mi ne budu odgovarali vratiću se kod vas. Ne znam o čemu bi više pričali. Hvala lepo i doviđenja!“

„Hvala! Doviđenja!“

Nakon što sam spustio slušalicu pomislio sam:

– Verovatno je trebalo prvo da saslušam devojku, a ne odmah da odbacim sve što izgovara. Možda je i mogla da mi ponudi neku bolju tarifu zbog koje ne bih ni prelazio kod drugoga. Ionako ni sam nisam oduševljen što ću preći. Mada, šta može i da mi ponudi više od već definisanih paketa? Hm… Možda će pozvati opet, ionako svaki pametan trgovac pozove još jednom da proveri da li si se predomislio.

Ipak, nije nazvala, a ja sam zaključio da nekada ne treba pratiti svoj uobičajeni obrazac ponašanja, iako ne znam koliko je to moguće.

Iskustvo stvara obrazac, a čovek je ono što jeste.

Ne možeš biti neko drugi, bez obzira na pokušaje.

Kada se trudim da ispadnem čovek, najčešće je na moju štetu, a svakako mi nije na korist.

Kada ne ispadnem čovek, osećam se toliko loše da mi ne izostane ni nesanica.

Meša Selimović je, na početku svog romana „Derviš i smrt“, ustvrdio da je svaki čovek uvek na gubitku.

Sada drugačije razumem tu rečenicu.

Ako želiš biti čovek, bićeš na gubitku.

Dobici su, ionako, uvek sumnjivi.

Jedino je gubitak neupitan.