Мозак

Гледам дрвосечу са укљученом моторном тестером и цигаретом међу зубима како сече оборено стабло на колутове и већ у глави пребирам тачан број Хитне помоћи.

Кидају зупчаници обескорењено дрвено месо и, иако човек засигурно зна свој посао, не могу се отети утиску да ће оштрица, коју је усмерио ка себи, у једном тренутку, ненадано и нагло, савладати отпор дебла и зарити се у дрвосечину ногу.

И већ видим себе како трчим и нерадо скидам свој нови каиш да бих успорио крварење и како сав испрскан и лепљив потпуно непотребно зовем Хитну, јер нико не може одреаговати тако брзо, а, потом, у одећи обливеној крвљу, објашњавам на послу шта се збило.

Наравно, ништа лоше се не догоди, као што ни не треба да се деси и након што укорим мозак због још једне болесне слике којом ми је представио будућност помислим: “На колико ме још начина суптилније вара сопственим страховима и онима које су ми дотурили други? Од колико ме је могућности одговорио рекавши: “Пашћеш!”, не подсетивши ме да нико није ни проходао, а да при том није пао, нити да су сви, који су већ проходали, падали опет? Није ми рекао: “Па, шта! Пашћеш, али ћеш се и подићи”, а још мање: “Нећеш пасти.” И колико ме је пута саветовао: “Причекај. Размисли прво.”? А док паметан размисли, будала је већ отишла и вратила се, ако је, уопште и паметан онај који мисли.

Тачно је да када си млађи немаш представу шта ти се све може догодити и да због тога и чиниш оно што касније не би, али да ли је заиста зрелост када због те представе престанеш чинити, покушавати, ризиковати? Када се препустиш будућности негативних сценарија.

Чему? Коме је још будућност зависила само од њега? И зашто увек радије поверујемо у причу о паду, иако је она подједнако реална и остварљива колико и прича о лету?

А пошто већ ниједна прича не зависи само од нас, могли бисмо бар да испричамо себи оне због којих нам може бити боље и због којих ћемо бити бољи, јер то сигурно можемо.

А можемо и не веровати толико мозгу. Он заиста није наш најпаметнији део, а из личног искуства тврдим ни најрационалнији. Понајмање зна шта ће се десити сутра. Нарочито са нама самима. Мада, ни са другима није пуно бољи.

Тако барем каже уредно исечено стабло на мом повратку са посла.