Мораш

Причао ми један човек, а о чему год људи да причају говоре о себи, да у послу не смеш бити емотиван.

„Ја у послу никада нисам показивао емоције“, рекао је, а затим ми је објашњавао како се односио према онима који би га упослили или које је сам упослио, како се понашао када би га неко изневерио, потценио…

Из њега је говорило једно дуго животно искуство, сада је већ и деда, мада ретко ко са сигурношћу може разабрати шта је сопствено сазнање, а шта пртљаг који се понесе из куће.

„Емоције чуваш за породицу“, наставио је. „Међутим и ту мораш пазити када их показујеш. Нарочито својој деци. У реду када су мала, али после… Мораш.“

Знао сам о чему говори, јер ме је све то подсетило на један недовршени роман Боре Станковића.

Мушкарац мора да буде јак за своју породицу и због ње. Увек. Не сме показати слабост нити осећања која би га слабим учинила. Ретко, ако и икада, сме показати нежност или љубав. Његово је да буде снажан, јер ће само кроз своју снагу сачувати оне које воли.

„Мораш“, закључио је, чак и када ниси и у томе „мораш“ сажео је готово цео свој живот, можда и оно што је желео, а није смео да покаже и изговори.

„Тешког ли терета за једног оца“, помислио сам ћутећи.

За једног оца и за сваког човека.