Мојим дедама, на Дан победе над фашизмом

Волео бих да су моје деде живе. Баш данас. На данашњи дан, када се слави Дан победе над фашизмом. Причали би много мирније и без мојих предрасуда о њиховим партизанским данима. Када је почео рат ’91 ја сам имао тачно онолико година колико су имали они када је избио Други светски, а партизани деведесетих баш и нису били популарна војска. Деде нису били свађалачки типови нити смо ми водили неке дискусије на ту тему, али бих данас, када знам много више и боље о свему, волео да могу да их загрлим.

Зато што су преживели.

Моји ставови се нису драстично променили, у много чему су се и учврстили, али бих волео да чују да није било узалуд, иако је зло победило тамо где су рођени и одакле су ’41 бежали у партизане, а са њима и у слободу.

Не знам да ли су у тим годинама, када се тек напушта детињство, уопште знали шта је нацизам, ни да ли су до краја својих живота схватили да су се борили против једне вековне тежње која је само искористила фашизам како би се обрачунала са народом којем су припадали?

Не знам.

Волео бих да могу са њима да разговарам, да им покажем своју ћерку и да им кажем:

“Видите, ово је ваша победа. Нису успели. Још увек трајемо.”