Надморска висина

Причао сам на мору са једним грчким комунистом.

Млад дечко, завршио факултет, али нема посла, па ради током лета као бармен поред базена.

Власници хотела запошљавају искључиво мештане из краја у којем се хотел налази, што је била срећна околност за њега, јер би, другачије, и тај посао тешко пронашао.

Каже да је лоше у Грчкој, немогуће је преживети месец дана са минималном зарадом од 400€ и не може веровати да је тај износ у Србији дупло мањи.

Иначе, разочаран је у своје сународнике који су пасивни и не чине ништа да би променили ситуацију, намерава због тога дићи руке од активизма, помиње да је, док је студирао, усвојен закон који је смањио плате и да је већина студената, када им је говорио о томе, само слегала раменима:

„Па, шта ми можемо учинити поводом тога?“
„Дођите, показаћемо вам“, одговарао је, али његове колеге су радије одлазиле у провод, а сада се жале седећи по кућама.

Мислио је да изађу на улице, протестују, штрајкују, али тренутно се толики број закона усваја и таквом брзином да се више не може ни одреаговати.

Питао сам га и за Ципраса. Тврдио је да Ципрас није левичар. Свашта је обећавао пре избора, а ништа није испунио. На крају је отишао и код Ангеле Меркел и све прихватио што је захтевала.

„Шта би Лењин урадио на његовом месту?“, упитао ме је, више као потврду својих ставова.

Некада су ме, иначе, чудиле ситуације и разговори које водим са људима, али одавно сам прихватио да постоје одређене нити у мени које завибрирају у присуству других, односно да без икакве свести и воље осетим друге и да они осете мене.

Не знам како бих другачије објаснио чињеницу да сам баш тог младића питао за Комунистичку партију у Грчкој и да ми је, уопште, тако нешто пало напамет, а поготово чињеницу да је тај младић њихов активиста и члан, као и да ниједним поступком или речју никада то није показао.

Наравно, нисмо причали само о политици, већ и о острву на којем смо били, породици…

Рекао сам му и да, сада када имам ћерку, сматрам да је много боље имати ћерку него сина и затим му наводио своје разлоге за такав став.

Слушао ме је са разумевањем, али у једном тренутку је искрено прокоментарисао:

„Не бих волео да имам ћерку када постане тинејџер.“

Разумео сам га, јер мушкарци имају нелагоду или проблем са женском сексуалношћу када су њихове ћерке у питању.

Управо због тога, најчешће, и прижељкују синове.

„У реду“, одговорио сам, „али ако би сутра волео да имаш унуке, то значи да и твоја ћерка мора имати секс.“

Климнуо је главом као да се слаже са нечим што је, нажалост, неопходно, док сам ја полако почео схватати да сам изнео погрешан аргумент, јер тај аргумент, заправо, подржава оно очинско мишљење које гласи да је сексуална активност њихових ћерки прихватљива само када су у браку, односно у циљу рађања деце.

Шта је проблем са тим гледиштем?

Па, први проблем је што мушкарци не мере себе истом мером, а други проблем је што би ту меру применили само на своје ћерке, али никако и на друге жене.

Дакле, лицемерно је, није доследно, а самим тим је и неприхватљиво.

Међутим, јесте занимљиво одгонетнути узрок те несигурности и угрожености код мушкараца, чак и код оних који немају децу, попут мог бармена.

Ко зна, можда бих и успео у томе да се тако значајном открићу није испречио грчки концепт „ол инклузива“ који је од алкохолних пића подразумевао пиво брендирано за „Метро“, узо, вино и лозу, с тим што су се вино и лоза точили из обичних пластичних флаша у исте такве чаше, додуше различитих боја.

Претпоставио сам да је минимум половина производа из домаће радиности комшије Јоргоса, који је, изгледа, на најбољи начин искористио свој виноград у дворишту, три куће од хотела, али и та радиност је имала ограничену употребу, јер је „ол инклузив“ престајао у десет навече и наредна два сата, колико је још радио бар, све се морало плаћати, осим воде.

Укратко, недовољно и времена и материјала за било какву озбиљнију анализу и закључак.

Ипак, и након повратка у Србију, наставио сам да размишљам о мојим разговорима са грчким другом.

И, мада сам то, свакако, већ научио до сада, још увек не престаје да ме изненађује колико смо сви исти: народи, комунисти, очеви, власт…

Иста психологија, исти проблеми.

Заправо, једино што је различито јесте наша одлука какви ћемо бити и шта ћемо чинити.

Да ли ћемо прихватити постојеће или ћемо постати образац по себи.

Иако су људи нови, категорије су старе: истинољубивост, искреност, правичност…

Хтели или не, свако од нас даје неке одговоре на та питања и на тај начин постајемо нешто, макар то нешто било и ништа.

Међутим, уколико желимо дати поштен одговор, онда се морамо лишити сопствене удобности.

Удобности свога пола, положаја, статуса…

То није лако, јер, опет, сви смо исти, а највише по сопственим заблудама и манама.

Различитост би морала да се заснива на свести да у својој суштини и нисмо различити.

На основу тог сазнања треба да просуђујемо и пресуђујемо другима и себи.

Од земље смо и на Земљи.

Изникли смо овде или онде, овакви или онакви, као синови или кћери, без икаквих личних заслуга.

Наш осећај света и поглед на њега условљен је само тренутном надморском висином.

И колико год мислили да смо на истој коти, заправо, непрестано силазимо или се успињемо.