НАТО или Русија

Прочитао сам да је Сартр рекао да мрзи жртве које поштују своје џелате.

Заиста, дивити се и уважавати оне који су ти нанели зло, прилично је мучна ствар, за презир. Тиме, уједно, оправдаваш њихове поступке и додвораваш им се као изубијано псето мислећи да ћеш од њих, на тај начин, задобити милост. Твоје ране и смрти постају тако твоја срамота, уместо да буду твоја част и углед.

Јер, можеш бити поражен, али осрамоћен можеш бити само уз властити пристанак.

Где је српски интерес у овом тренутку? Имамо ли идеју, програм?

Није проблем ни НАТО, ни Русија. Они имају своје циљеве. А ми?

И када би их имали, у коме ћемо наћи подршку? Савезника.

У тренутку када је један део наше државе под окупацијом, а други под влашћу марионетске владе у Београду и у тренутку када је тако, готово без прекида, деценију и по, можемо ли се надати бољем сутра? Има ли смисла надати се бољем, ако је овај брод на истом курсу и управљен ка истој луци, већ толико дуго? И колико треба бити слеп: духовно, интелектуално и физички, па не видети или не желети видети да ће нам на таквом путу бити, увек и једино, исто као и данас?

Ако желим уређену земљу, економски и војно јаку, не могу је добити са онима којима то није у интересу, било на унутрашњем, било на спољашњем плану. Ваљда је то логично онима којима је стало до логике.

Дакле, шта су алтернативе? Ко је заинтересован за овај простор? Коме је интерес да Србија буде оваква или онаква, са овом или оном територијом, економијом, уређењем, влашћу…? И могу ли њихов интерес да искористим за сопствени? Ако га имам. Јер ако га немам, овим бродом управљаће други и они ће одлучивати у којем ће смеру пловити и да ли ће га потопити.

А ја то не желим. Исто колико не желим да ми додају кофу они који су га пробушили. И да им будем захвалан на томе, јер могу га пробушити и на другом месту или ми могу ускратити кофу коју ми сада додају.

Алтернатива каже, ако их не могу спречити да ми опет оштете брод, нађи оне којима је интерес да ти брод сачувају и помогну ти, не да избацујеш воду, већ да га закрпиш и кренеш даље.

А такав интерес прво треба да имамо ми сами. Свака издаја долази после сопствене. Као и помоћ. Ако не желиш помоћи себи, не да неће, већ ти ни не може помоћи други.

У питању смо ми. Наша памет. Наша одлука.

Ако можеш да ходаш после несреће, а не желиш, неће ти помоћи ни штап ни рука која би да те придржи.

Дакле, пре било какве одлуке: НАТО или Русија, вратимо се ономе од чега све и почиње:

Србија.