Наш град – наша правила

Пре неко вече сам се, као и обично, враћао мини-бусом са посла. У принципу, већ знам скоро све возаче, мада сам овог нешто ређе виђао.

“Јел’ на овој станици?”

“Ако може на семафору или чим га прођемо. Обично се упали црвено светло.”

“Може”, каже возач смешећи ми се, “наш град – наша правила.”

Узвратих му и ја осмехом због показане љубазности.

“Јеси ли купио прве патике у овом граду?”, рече у наставку, више као неку потврду, него као питање.

“Где ли сам купио прве патике?”, почех да размишљам у себи. “Знам да сам једном са оцем долазио у Београд да купим “LA Gear”, али те марке се више нико и не сећа, иако је била врло популарна. Тада сам имао око четрнаест година. Када ли сам долазио у ту куповину”, пребирам по глави, “крајем осамдесетих или почетком деведесетих?”

“Ма, немам појма”, прекидам размишљање наглас. “Ко би се тога сећао?”, рачунајући да су ми прве патике ионако купили као детету.

“Па, јеси ли исцепао своје патике на овом асфалту?”, настави возач.

Тек тада сам схватио. Мисли да сам Београђанин зато што немам завичајни акценат. Ово стајање на семафору је израз солидарности. Погледао сам га мало боље. Млађи је од мене, али не много. Изгледа да сам упао у ону познату матрицу: ми Београђани мора да се држимо, јер смо мањина у своме граду и сва добра места су заузели дошљаци и…

У тренутку нисам био сигуран да ли треба да ме буде стид што нисам из Београда или треба да му то скрушено признам, готово се извињавајући због свог недостатка. Живиш у Београду, а ниси Београђанин. Користиш доброту и дозволу оних који су ту рођени да се настаниш у њиховом граду. Да ли треба да кажем овом човеку да је погрешио, да сам ја заправо из Краљева? Да ли треба да му кажем да након што сам једном ишчупао корене из Насеља “Моше Пијаде” 27/44, четврти спрат, зграда Ц2, више ниједан град на овоме свету није кућа, па ни Краљево? Да могу живети свуда, докле год сам окружен љубављу своје породице и пријатеља и да ми је од сваке улице битније то што су ми родитељи живи?

Мада, није да га не разумем и да ми није познато о чему прича. Београду су криви дошљаци из целе Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине… Краљеву су криви дошљаци из Сјенице и Тутина, а нарочито са Космета. Увек се сматра да једни вуку друге, по сеоској или родбинској линији, мада Краљевчани тврде да ко год је узнапредовао у државној служби и преселио се за Београд, нити је помогао Краљеву, нити онима из Краљева. И колико је мени познато, у праву су.

Међутим, познато ми је и да, ако ниси Црногорац у Србији, треба да вредиш да би успео. Шалим се, наравно, али свуда у свету влада исти принцип да није битно колико знаш, већ кога знаш.

Шта да кажем возачу? Где ли сам цепао своје патике? Мени је дом и Београд и Нови Сад и Краљево и…

“На многим асфалтима сам цепао патике”, осмехујући се одговарам, док ми отвара врата.

Излазим, не желећи да га изневерим у претпоставкама. Можда би се растужио. Можда ме не би посматрао исто.

“Лаку ноћ и све најбоље!”, још једном га поздрављам.

Може ли човек некада бити само свој? Мора ли увек некоме да припада?

Прелазим на пешачком, помишљајући да ако ускоро не укочи овај што у брзини скреће, биће потпуно небитно одакле сам.