Најбоље

Рекла ми је другарица да сам диван друг, али лош студент.

Помињала је и да сам добар отац и све тако неке безвезне ствари, али ништа толико озбиљно као што је била тврдња о студирању.

Нормално да сам јој одмах замерио.

Ја да будем у нечему лош?

То што више од двадесет година не завршавам факултет, као да је то неко мерило да ли сам добар или лош студент?

Када сам се мало смирио, помислио сам: „Па, добро, није баш ни да нема неке истине у томе. Али, бар сам само у једној ствари лош.“

Нажалост, мој мозак је много безобразан тако да чим сам помислио да сам лош само у једној ствари, одмах је почео са набрајањем:

„Ни у спорту ниси много бољи. А није постојао ниједан предмет из природних наука у којем си био баш нешто добар.“

И, онда је кренуо.

Наравно, могао сам ја да му одговорим, оспорим тврдње и дам контрааргументе, али не можеш изаћи као победник у свађи са самим собом.

Имам прилично искуства у томе, тако да сам закључио да је најбоље не говорити ништа.

Међутим, списак је толико наставио да се продужава да сам, на крају, изнервирано упитао:

„Има ли, онда, да сам бар негде добар?“

„Ето, диван си друг“, подсмешљиво ми је добацио мозак.

„Пу, ђубре једно!“, одговорих.

Срећом, мој мозак није толико безобразан да не зна када треба да се повуче и пружи ми на увид нешто што ће ићи и у моју корист.

„Увек си био најбољи у ономе што си волео“, рекао ми је и ја сам знао да је истина.

У томе чак није било ни поређења са било киме.

Било је довољно само то што радиш оно што волиш.

Бити најбољи у томе је значило бити најбоље од свега што јеси и до чега ти је стало.

Бити у ономе што волиш је давати најбоље од себе, а то је довољно добро за сваког.

„Не, погрешио си“, огласио се мозак, „то није „довољно добро“ за сваког.“

„У праву си, то је најбоље.“

Некада успевам да се усагласим са собом и будем у миру.

Али, сасвим ретко.