Небо

Некако, плаво небо данас. Питам се да ли ће једном, као што је у неким деловима Кине, то постати само сећање. Као што је већ сада само сећање укус парадајза, краставца, а полако и укус воде из бунара или чесме.

Питам се да ли ће плаво небо једном бити прича, као што су некадашња царства постала само приче јер, на развалинама Рима више се није видела Африка, сем у предању и машти.

У истом оном предању где се ишло и на летовање и на зимовање. А и то ће нестати. И наши родитељи ће постати само прича нашим унуцима, од нас извајани обриси. Као и ми што ћемо постати. Прича. Ако уопште буде било некога ко ће је испричати. Гледајући у небо.

Надам се, још увек плаво.