Нешто тривијално

Да ли сте чули за Џејмса Патерсона?

Ја нисам, али многи јесу.

Процењује се да је за десет година зарадио око 700 милиона долара, а кажу да последњих година продаје више романа од Стивена Кинга, Џона Гришама и Дена Брауна заједно.

Међутим, од свих тих цифара мене је привукла друга бројка.

Наиме, од првог романа којег је објавио 1976. до сада, Патерсон их је укупно написао 147.

То значи да је годишње објављивао око 3,5 романа, што је невероватна продуктивност чак и за тривијалну литературу, али када се зна да неких година није објављивао ништа, онда долазимо до податка да је у 2010. години објавио ДЕСЕТ романа.

Од тих десет, два романа је написао он сам, док је преосталих осам написао у коауторству са седам различитих писаца.

Да ли заиста мислите да је могуће написати десет, чак и лоших романа, чак и са седам различитих писаца, за дванаест месеци?

Намерно кажем написати, јер не верујем да је годинама радио на њима, па их тек онда објавио 2010, зато што је 2009. такође објавио десет романа (два самостално, осам у коауторству), а 2011. чак ЧЕТРНАЕСТ романа: три под његовим именом и једанаест у коауторству.

Али, као да је то данас уопште битно.

Као да је битно да ли он то пише или неко други, ко врши корекције и сл.

Рачуна се колико је зарадио или колико је недеља провео на првом месту листе бестселера Њујорк Тајмса или колико му је романа екранизовано.

Рачуна се оно што би, реално, сваки писац који не ужива у сиромаштву пожелео, јер, очигледно, могуће је обогатити се од књижевности, барем од оне тривијалне, забавне и летње.

И зато пишите.

Мада, не морате ни писати.

Радите било шта друго, али радите много (или, још боље, претварајте се да радите много), причајте много (о било чему, највише о себи, али увек много како се не би обраћала пажња на оно шта причате), будите упорни (то је пресудно) и самоуверени (не заборавите да Ви никада не грешите и да је кривица увек на другима).

Квалитет вам није потребан за успех, чак је и сметња.

Већина људи ионако нема појма да препозна квалитет, довољно је само да их затрпавате причом како сте сјајни или да се жалите на сараднике који, ето, никако да досегну до Ваших способности.

И то је то.

Нема омашке.

Додуше, да ли сам, заиста, рекао било шта ново?