Није то најгоре

Видео сам човека како седи на клупи.

Деловао је усамљено и непотребно. Нос му је тек почео зарастати од недавног пада, а седе му је намештао јастук и ветар. Иако није био бескућник, ширио је око себе такву тугу да су га људи и несвесно заобилазили. А он је само ћутао загледан у празно, непримећујући пролазнике.

У свом изношеном капуту.

И без обзира што га је Сунце обасјавало, изгледало је као да седи у хладу. И мраку.

Посматрајући га, помислио сам како нема ништа горе када си у старости сиромашан и сам.

А онда сам се сетио.

Није, није то најгоре.