Нови дан

Нови дан је поклоњени дан и у океану могућности које пружа само смо ми стари.

Поклоњен је зато што се не може заслужити ни купити. Не можеш направити никакав договор, а немаш ни са киме, да би задобио још један. Можеш га себи ускратити, али то би уједно биле и крајње границе наших могућности и самодеструкције.

Зато је и поклон. Не припада нам. Није нам гарантован никаквим уговором ни обећањем. И ако искрено станемо пред себе, схватићемо да не знамо да ли ћемо га дочекати. Не зависи од наше жеље, положаја, богатства, не зависи чак ни од нашег здравља.

Али, опет, не размишљамо о њему као о поклону. Дочекујемо га у заблуди да ће свакако доћи, зато што смо до сада већ свикли да је тако, зато што је то нешто што се понавља, а све што се често понавља постаје уобичајено и рутина и губи вредност каква год да је.

Сећам се како у једном филму мафијаш дискретно упозорава свог саговорника, претећи му тешким батинама, тако што му каже да људи све схватају здраво за готово, као на пример способност да се самостално хране и гутају.

И то је заиста тачно.

Више пута сам понављао да сам тек по изласку из војске схватио колика је привилегија топла вода, сопствени кревет и јастучница, могућност да изађеш из просторије или одеш до тоалета без претходног питања, свакодневно туширање…

Нови дан је привилегија. И у тренутку док ово читате, некоме је управо ускраћена.

За здравог и слободног човека нови дан је, скоро без изузетка, могућност да започне све испочетка. Нови дан је буквално нови свет који се родио, јер ми се изнова рађамо у новом дану.

То је могућност да наставимо по старом, ако ваља, или да мењамо себе и око себе, ако не ваља. Можемо да се покајемо, исправимо, створимо, порушимо… Лаж је да не можемо. Не би могли само у случају да већ нисмо добили дар новога јутра.

Наравно, не може се за један дан исправити ни заборавити све оно што смо радили до тада. Али можемо себи ускратити сећање које нас спутава и обесхрабрује да будемо нови. Или да истрајемо као стари. Јер нови дан је ново искушење у којем нам је остављено да бирамо куда, како, шта…

Нови дан нама не припада, као што ни ми не припадамо њему. Суштинска је грешка понављати га са јуче, нарочито ако смо са тим јуче били незадовољни.

У питању је чисто, бело платно. Једино што је исто су боје које су нам дате. Да ли ћемо сликати исти пејзаж, на исти начин, изнова и изнова и изнова, или ћемо заменити распоред боја или обратити пажњу на детаљ који ће нам постати главни мотив или ћемо променити угао гледања или ћемо узети штафелај и однети га на неко друго место, ако смо здрави и слободни од кога то зависи, ако не од нас?

Ово је тај тренутак. Ово је поклон који смо јутрос добили, а да ли ћемо га добити и сутра… А зашто би га и добили ако ћемо изнова проживљавати своје јуче или ако ћемо се према њему односити на било који други начин осим на онај који то јесте?

Добили смо поклон.

И у тренутку док ово читате, неко га управо више никада неће добити.