Ноћ вештица

Обележавање Ноћи вештица у Србији за мене је само још један празник из рубрике „видела жаба где се коњ поткива”.

– Мислим, знаш да је то празник? Постоји неки разлог што се слави.
– Клинци у Америци скупљају слаткише те вечери.
– Зар их, иначе, не добијају?
– Ма, као да је битно зашто се слави. Пусти децу да се зезају, они то, ионако, доживљавају као маскенбал.

Чињеница је да је свет постао глобално село, а да у селу живе сељаци, али колико год ја био склон животу на селу, чињеница је и да је култура, бар онаква какву је данас знамо, настала у градовима.

Пре Ноћи вештица у Србији је своје место учврстио и Дан светог Валентина или Валентиново или Дан заљубљених.

Сад, на страну то што многи мисле да је инспирација свему био Рудолф Валентино, ако је заљубљеном човеку заиста потребан баш тај један дан да би исказао своја осећања вољеној, онда, „by all means”, што би рекли Срби, нека се обележи.

Боље да један дан знате да сте вољени него ниједан.

Или бар тог дана да сте вољени и обасути поклонима и пажњом.

Дај шта даш, као цвеће за Осми март.

Додуше, мени се чини да би Осмог марта заиста требало прославити оно што су жене превасходно саме избориле за себе и да прво жене треба да честитају једна другој, а онда и мушкарци њима, уважавајући чињеницу да су једнака права за оба пола огроман цивилизацијски скок напред, али довољне су и руже као знак да те волим мама, жено, сестро…

Људи су, генерално, склонији форми него садржини, јер форма је очигледна, а о садржини се мора и размишљати, али не свака форма и не свуда. О, никако!

Замислите само да неко сада, овде, почне да слави „коледа”. Не би било неке значајније разлике.

Осим у једном:

Већина оних којима је Ноћ вештица у Србији само маскенбал и зезање што, будимо искрени, углавном и јесте, напрасно би добили напад интелигенције, одбојности, анализирања и става.

Зашто?

Малограђани су највећи грађани када су у питању обичаји из њиховог села.