Овца

Претпостављам да није уобичајено, а, вероватно, ни нормално, бити тужан када неко покушава да те превари, покраде, изигра, напакости, али ја сам, углавном, преплављен таквом емоцијом, јер ми моје унутрашње осећање говори да све што неко ради теби, прво ради својој души.

Не можеш штетити другом, а да не оштетиш себе и, зато, када видим шта све људи раде због новца или успеха или неког свог жељеног положаја, па чак и када то раде мени, уместо да будем љут и узвратим, ја се, некако, растужим.

Од свих могућности датих човеку, да буде племенит, поштен, честит, великодушан, да, једноставно, буде леп у својој доброти, одабрати нискост и поквареност прилично је бедан и јадан избор и, по мом мишљењу, не само да унижава такву особу, већ јој и онемогућава срећу.

Убеђен сам да такви људи нису и не могу бити истински срећни, шта год постигли и колико год имали, а и из личног искуства знам да “ко не плати на мосту, платиће на ћуприји”.

Ситна душа, напослетку, поједе себе.

Мени је све то, у суштини, тужно, чак и када знам да ме гледају као још једну овцу. И, мада ми је, најчешће, добро познато шта треба урадити и на који начин да бих ситуацију преокренуо у своју корист, ја, готово без изузетка, одлучујем да то не чиним.

Са једне стране, не желим бити као они што свесно другима наносе зло и несрећу, а са друге, тешко ми је гледати како неко, на такав начин, првенствено понижава самога себе.

И када би то, уопште, ичему користило, волео бих им пожелети да бар преко моје или било чије туге нађу своју срећу, али нити ће ме они узети за озбиљно, нити је то могуће.

Овца ће остати овца, као што ће и змија наставити да ужива у својој “мудрости” вукући се по земљи и блату.

А кажу да човек може постати и већи од анђела.