Од Љубљане ка Београду

Толико сам био срећан што сам у пуном аутобусу на крају остао сам на два седишта, да ми није сметала ни девојка испред мене која није затварала уста покрај дечка којег је тек упознала. Или ми, бар, није сметало прва два сата.

Али, да кренемо отпочетка.

Долазећи јавним превозом на главну аутобуску станицу, имао сам довољно времена да посматрам на који начин Словенци улазе у градски аутобус. Чак и када се отворе сва врата, сви улазе на она код возача, уредно пониште карту испред њега и упуте се ка седишту. Свих ових недеља у Љубљани и ја сам чинио исто. Црнци који су ушли после мене такође су уредно прислонили своју карту са које је електронски скинуто евро и двадесет центи. За једну вожњу. Дакле, одакле год да смо дошли, поштовали смо процедуру. Без обзира на цену и навике.

Гледајући то, нисам успео избећи поређења са Београдом и нашим људима који се никада тако неће понашати, можда баш зато што смо наши и што се наше не поштује и што се не придржавамо реда. Осим када се мора.

Међутим, нисам ни морао дуго о томе размишљати. Када се на станици појавио аутобус за Београд и када су отворили пртљажник и врата, одмах су неки улетели на средња како би заузели седишта.

“Немојте улазити, људи”, говорио им је возач. “У реду што имате повратне карте, али морате имати и резервацију.”

Једни љутито излазе псујући га, други остају да саслушају.

“Како ја да знам којег дана ћете се вратити? Видите колико путника има. Ако не буде места, где да вас пустим?”

Чекам да уђем изненађен гужвом. Прошлог пута је било полупразно, а био је и словеначки превозник. Сада је у исто то време дошла “Ласта”, а са “Ластом” је дошла и другачија атмосфера.

Седам на своје место гладан. Нисам стигао да вечерам, али ме је срамота да као и сви Срби одмах кренем да мезетим. “Сачекаћу да кренемо”, размишљам, “можда ће неко бити гори од мене.” Нема никога. “Сачекаћу још мало”, одлучујем. После сат времена увиђам да нико није понео ни пиле ни саламу и невољно први узимам да шушкам пецивима која сам пре поласка купио.

Продавац у пекари ме није разумео када сам му се обратио на српском, иако је пекара отворена двадесет и четири сата. Они који су рођени у Љубљани већ су ми рекли да су власници таквих пекара искључиво Албанци и да ниједан Словенац неће држати локал са тим радним временом, нити ће у њему радити.

Покушавао сам још једном да му објасним шта желим, али онда сам одустао и показао прстом читајући шта пише. Препознао сам по лицу од којих је, али сам наставио да му се осмехујем безазлено. Затим сам тражио метални новац који сам спуштао на пулт, испред његове касе. Пошто није могао да га дохвати посегао сам руком да сакупим новчиће, али и он је у исто време обишао касу мислећи да ћу му их само тако оставити. Казао сам му да нема потребе, скупићу их ја и дати му, па ће ми онда наплатити, али он је већ кренуо и на моју љубазност одговорио ми такође љубазно, са оним карактеристичним албанским нагласком, па смо се онда обојица смешили један другом. Он је тачно знао одакле сам ја, иако ја нисам знао одакле је он, можда из Македоније, пошто кажу да је највише Албанаца дошло у Словенију одатле, можда је и рођен овде, видим да ме заиста не разуме најбоље, али и да на исти начин одговара на моју добродушност. Одмахнуо сам руком на његову намеру да ми врати кусур од пет центи. Поздравили смо се и даље се осмехујући, као људи, без скривене мржње и зазора, док сам ја псовао у себи и историју и наслеђе и ко је ко и оно што су чинили у наша имена, са обе стране, са свих страна, знајући да ћемо заувек остати раздвојени и обележени тиме. Али, бар вечерас, рекох у себи, имаћемо осмех један за другога и растати се као пријатељи.

Мада, пециво му и није било нешто. Ипак сам га појео, а папир у који је било запаковано уредно вратио у ранац како бих га бацио после.

У Словенији, иначе, где год да бациш отпадак пазиш у коју ћеш га канту ставити. Сортираш ђубре: био, амбалажа, папир… Кажу да су високе казне ако те ухвате да тако не радиш, па иако се зезамо са представом пандура који дежура крај канте, брља по твом смећу и пише ти казну, ипак обраћамо пажњу и  савесно одвајамо. Таква пракса ми није непозната пошто и у Београду раздвајамо отпатке које после носимо до “Темпа” на Вилиним водама. Тамо постоје контејнери за ту намену и мада ми је у почетку било, некако, безвезе, ускоро сам схватио да и на тај начин чувам земљу коју волим и чиним је не само лепшом, већ и незагађеном и буквално живом, јер смо једном, пожелевши да обиђемо Виминацијум, закорачили у истинску апокалипсу у близини Костолца: поцепане кесе закачене буквално на сваку грану кржљавог дрвећа, ђубре поред пута, узоране њиве по којима је разбацано толико смећа које је ветар нанео са, по свој прилци, пожаревачка депоније, у ствари једва ограђеног простора на који се ђубре само избацује и таложи, да ти се чини да је смеће и засејано на њивама и да ће то и родити и да ћемо смеће и јести.

Једва чекаш да тај призор прођеш и оставиш иза себе, али у томе и јесте проблем: можеш га проћи, али он остаје и само наставља да се шири.

“E, ако већ могу да чувам Словенију”, размишљам, “Србију ћу чувати још више. И ако могу да плаћам градски превоз у Љубљани један евро и двадесет центи за сваку вожњу, имам, вала, да га плаћам и у Београду. Докле више све што је наше да пропада због нас самих?”

Чврсто одлучујем и већ видим себе како по доласку у Београд улазим у први јутарњи трамвај и прислањам своју картици. Поносан сам на ту слику. Све време погрешно схватамо патриотизам. У малим стварима је право родољубље.

Возач је већ одавно угасио светла. Сви спавају осим кише и магле и точкова који настављају јести раздаљину ка Београду на некадашњем аутопуту “Братства и јединства”. Покушавам, али не могу да спавам. Чује се хркање из више праваца. Наједанпут ме прене познати звук, али се не могу сетити одакле га знам. Ипак, то не траје дуго, јер ми је звук исувише познат да бих га заборавио. Окрећем се у смеру одакле долази и фасциниран закључујем:

“Човече, у аутобусу спава Дарт Вејдер лично.”

Будан дочекујем и долазак на гранични прелаз Батровци. Сваки пут када на том прелазу уђе припадник наше граничне полиције, ја му се обрадујем. Потпуно ирационалан осећај. Дође ми да устанем са седишта и загрлим човека. У тренутку заборавим и каква нам је држава и како у њој живимо, а живимо тако да сам пресрећан што сам, бар накратко, могао отићи из ње како бих нешто и зарадио.

Након што су нам прегледали, испечатирали и вратили пасоше, настављамо ка Београду у који стижемо око пола шест. Уживам гледајући готово празне улице и румено небо. У Љубљани се ових недеља смењује киша, суснежица, снег и толико је тмурно да сам почео рецитовати Војислава Илића. Види се да ће бити леп дан. Ужелео сам се Сунца.

Нисам, иначе, сентименталан према Београду и тешко ћу рећи да га волим, али јутрос осећам да га волим, што и мене изненађује и онда схватам да није до Београда, већ до људи. Јутрос га волим зато што је исувише рано и готово је пуст, а они који се налазе на улици и стајалиштима су превише поспани да би били нервозни и бесни због сопствене свакидашњице. Није до Београда.

Изгледа да ми је дуго требало да схватим у чему је проблем, док дивљи таксисти нуде превоз путницима који излазе. Превејани мушкарци, већ у годинама, пензионери, преживљавају тако што ће некога да преваре, скупо им наплаћујући вожњу. Нема више младих ни за преваре. Или су на власти. Изумиремо. Сви који могу одлазе. У зачараном смо кругу.

Одлази и двојка. Право испред мене. У Љубљани нема трамваја, али нема толико ни становника. Град је увече мртав. Продавнице им раде до девет. Ми изнајмљујемо стан у близини Меркатора који ради чак и викендом и празницима. Цела Љубљана зна за њега и сви нам завиде због локације.

Срећом, не чекам дуго на наредни трамвај. Нестрпљиво улазим на врата до возача како бих испунио оно што сам зацртао и делом показао колико волим и чувам не само свој град, већ и своју земљу. Једва избегавам да се не спотакнем о одлепљену гуму на поду трамваја, али одбијам да ми било шта поквари утисак и чистоћу осећања. Вадим своју картицу из новчаника и прислањам је на апарат. Знам да неће наићи контрола, јер толико је рано да чак нема ниједног другог путника осим мене, али остајем истрајан у својој намери.

Са апарата се чује женски глас који каже: “Немате довољно кредита”. Њен глас одзвања празним простором.

Враћам картицу у новчаник.

Затим седам на столицу.

Настављам да се возим гледајући колико је у трамвају све прљаво, уништено и исписано графитима.