Оно што се треба и оно што се не мора

Устанеш пре пет да би стигао до шест, како би те довезли за мање од пола сата да би радио од седам.

Врате те до три и двадесет и, потом, опет хваташ тролејбус до куће који се заустави код Мостарске петље, јер је полиција затворила Улицу кнеза Милоша зато што свака власт мисли да је битнија од својих грађана.

Онда се спустиш да би ушао у аутобус који, такође, не може да иде својом трасом па, уместо тога, иде до Аутокоманде, па на Булевар ослобођења који је раскопан и у радовима, па на Славију која је раскопана и у радовима па се, затим, преко Немањине укључиш на Кнеза Милоша и, све у свему, раздаљину од пет минута пређеш за четрдесет.

За то време слушаш кратко ошишану, шатирану, по леђима истетовирану и гојазну власницу козметичког салона како преко мобилног прича да су Шкорпије и Водолије савршена комбинација у кревету и, с обзиром на то да је она Шкорпија/Водолија, њој не треба нико, јер може саму себе најбоље да задовољи.

После скоро три пута више времена него што ти је, иначе, потребно, најзад сиђеш близу своје зграде, уђеш у продавницу да би купио киндер јаје за дете, а продавачица полако аранжира робу окренута теби леђима и нити ти отпоздрави на поздрав нити се окрене ка теби, док ти одговара да немају оно што тражиш и, генерално, обрати пажњу на твој излазак таман онолико колико је обратила пажњу на тебе када си ушао.

Неке дане треба издржати.

Неке животе исто тако.

Добро је само направити разлику између онога што се треба и онога што се не мора.