Ono što se treba i ono što se ne mora

Ustaneš pre pet da bi stigao do šest, kako bi te dovezli za manje od pola sata da bi radio od sedam.

Vrate te do tri i dvadeset i, potom, opet hvataš trolejbus do kuće koji se zaustavi kod Mostarske petlje, jer je policija zatvorila Ulicu kneza Miloša zato što svaka vlast misli da je bitnija od svojih građana.

Onda se spustiš da bi ušao u autobus koji, takođe, ne može da ide svojom trasom pa, umesto toga, ide do Autokomande, pa na Bulevar oslobođenja koji je raskopan i u radovima, pa na Slaviju koja je raskopana i u radovima pa se, zatim, preko Nemanjine uključiš na Kneza Miloša i, sve u svemu, razdaljinu od pet minuta pređeš za četrdeset.

Za to vreme slušaš kratko ošišanu, šatiranu, po leđima istetoviranu i gojaznu vlasnicu kozmetičkog salona kako preko mobilnog priča da su Škorpije i Vodolije savršena kombinacija u krevetu i, s obzirom na to da je ona Škorpija/Vodolija, njoj ne treba niko, jer može samu sebe najbolje da zadovolji.

Posle skoro tri puta više vremena nego što ti je, inače, potrebno, najzad siđeš blizu svoje zgrade, uđeš u prodavnicu da bi kupio kinder jaje za dete, a prodavačica polako aranžira robu okrenuta tebi leđima i niti ti otpozdravi na pozdrav niti se okrene ka tebi, dok ti odgovara da nemaju ono što tražiš i, generalno, obrati pažnju na tvoj izlazak taman onoliko koliko je obratila pažnju na tebe kada si ušao.

Neke dane treba izdržati.

Neke živote isto tako.

Dobro je samo napraviti razliku između onoga što se treba i onoga što se ne mora.