Опраштам

Постоје три особе у мојој садашњости и прошлости према којима имам изразито негативне емоције. Једну мрзим, другу презирем, а од треће ми се гади.

Рачунам, три такве особе за четири деценије и није много, мада, опет, и једна таква емоција је превише.

Не гајим ону разарујућу мржњу која те трује и штети. Ја имам фасцикле у глави, као досијее у фиокама и отварам их како кога изнова сретнем. Не морамо се годинама видети ни причати, али када се видимо, настављамо од зареза или тачке на којој смо стали. Ако смо завршили лоше, од лошег ћемо и почети.

У свему томе има један проблем: ретко заборављам и не умем да опростим. Проблем се, притом, удвостручио након што ме је, недавно, свештеник, на завршетку исповести, упитао да ли опраштам свима, како бих се у миру причестио. Више по аутоматизму, него свесно, одговорио сам са да и ту је дошло до још једне неугодности: ја сам човек од речи и обавезује ме оно што изговорим.

Да ли им стварно могу опростити? Сви они су покушали да ме сломе или изиграју и сви су били и остали већа или мања ђубрад, како према мени, тако и према многим другим људима.

И не само да су покушали да ме сломе или изиграју, већ су и успели у својој намери. Зато их толико и не волим. У зависности колико ме је ко засекао или, боље речено, колико ми је требало да се залечим, ако уопште јесам, у тој мери их и дан данас не подносим.

Могу ли им опростити? Не могу. Како опростити особи која се не каје? Има ли у таквом опроштају имало смисла?

Али, шта ћу са изреченим?

И онда сам почео тражити одговор свестан да иако не могу избрисати сопствено сећање и осећања, те људе више не желим у свом животу. Не желим више да нас спајам ни кроз мржњу ни кроз игнорисање, ни на који начин. Нека продуже даље.

Време је да их пустим из себе, јер су ме њихови поступци обележили много дуже него што сам ја икада био у њиховим мислима.

Време је да ране зарасту.

Неки кажу да управо то и значи опростити. Кажу да није потребно ни назвати ту особу и рећи јој да јој прашташ, што је у мом случају добро, јер особе којима ја не могу опростити свакако би ми рекле: „Е, баш ме заболе што ми ти опрашташ“, или би и то сматрале потврдом своје надмоћности.

А онда бих се осећао још горе и обрушио бих се на себе претешком лавином самооптуживања, критике и беса.

Не, нема потребе за тим. Треба опростити, као што кажу, како би се ослободио повезаности са тим особама, а нарочито емоција које те и везују за њих.

Зато што заслужујем боље.

И зато што и ја грешим.

Истина, тешко ми је да прихватим да сам ломљив, наиван и глуп као и сви други. Међутим, преживећу и то сазнање. Уосталом, већ јесам. Одавно сам устао и продужио даље, иако су  ме бацали и на стомак и на колена.

Време је да опростим себи сопствене поразе и оне који су ме поразили. Ударали су испод појаса, али, хеј, у томе и јесте разлика између њих и мене.

Не заслужују да уђемо у исти ринг икада више. Опростићу им и оставити да ме уброје у своје победе.

Јер сад сам тек у форми.

Шампионски прстен.

Опраштам.