Opraštam

Postoje tri osobe u mojoj sadašnjosti i prošlosti prema kojima imam izrazito negativne emocije. Jednu mrzim, drugu prezirem, a od treće mi se gadi.

Računam, tri takve osobe za četiri decenije i nije mnogo, mada, opet, i jedna takva emocija je previše.

Ne gajim onu razarujuću mržnju koja te truje i šteti. Ja imam fascikle u glavi, kao dosijee u fiokama i otvaram ih kako koga iznova sretnem. Ne moramo se godinama videti ni pričati, ali kada se vidimo, nastavljamo od zareza ili tačke na kojoj smo stali. Ako smo završili loše, od lošeg ćemo i početi.

U svemu tome ima jedan problem: retko zaboravljam i ne umem da oprostim. Problem se, pritom, udvostručio nakon što me je, nedavno, sveštenik, na završetku ispovesti, upitao da li opraštam svima, kako bih se u miru pričestio. Više po automatizmu, nego svesno, odgovorio sam sa da i tu je došlo do još jedne neugodnosti: ja sam čovek od reči i obavezuje me ono što izgovorim.

Da li im stvarno mogu oprostiti? Svi oni su pokušali da me slome ili izigraju i svi su bili i ostali veća ili manja đubrad, kako prema meni, tako i prema mnogim drugim ljudima.

I ne samo da su pokušali da me slome ili izigraju, već su i uspeli u svojoj nameri. Zato ih toliko i ne volim. U zavisnosti koliko me je ko zasekao ili, bolje rečeno, koliko mi je trebalo da se zalečim, ako uopšte jesam, u toj meri ih i dan danas ne podnosim.

Mogu li im oprostiti? Ne mogu. Kako oprostiti osobi koja se ne kaje? Ima li u takvom oproštaju imalo smisla?

Ali, šta ću sa izrečenim?

I onda sam počeo tražiti odgovor svestan da iako ne mogu izbrisati sopstveno sećanje i osećanja, te ljude više ne želim u svom životu. Ne želim više da nas spajam ni kroz mržnju ni kroz ignorisanje, ni na koji način. Neka produže dalje.

Vreme je da ih pustim iz sebe, jer su me njihovi postupci obeležili mnogo duže nego što sam ja ikada bio u njihovim mislima.

Vreme je da rane zarastu.

Neki kažu da upravo to i znači oprostiti. Kažu da nije potrebno ni nazvati tu osobu i reći joj da joj praštaš, što je u mom slučaju dobro, jer osobe kojima ja ne mogu oprostiti svakako bi mi rekle: „E, baš me zabole što mi ti opraštaš“, ili bi i to smatrale potvrdom svoje nadmoćnosti.

A onda bih se osećao još gore i obrušio bih se na sebe preteškom lavinom samooptuživanja, kritike i besa.

Ne, nema potrebe za tim. Treba oprostiti, kao što kažu, kako bi se oslobodio povezanosti sa tim osobama, a naročito emocija koje te i vezuju za njih.

Zato što zaslužujem bolje.

I zato što i ja grešim.

Istina, teško mi je da prihvatim da sam lomljiv, naivan i glup kao i svi drugi. Međutim, preživeću i to saznanje. Uostalom, već jesam. Odavno sam ustao i produžio dalje, iako su  me bacali i na stomak i na kolena.

Vreme je da oprostim sebi sopstvene poraze i one koji su me porazili. Udarali su ispod pojasa, ali, hej, u tome i jeste razlika između njih i mene.

Ne zaslužuju da uđemo u isti ring ikada više. Oprostiću im i ostaviti da me ubroje u svoje pobede.

Jer sad sam tek u formi.

Šampionski prsten.

Opraštam.