Опште место

Пре четири дана наручиш храну за бебе. У апотеци кажу: “Биће спремно у суботу.”

Дођеш у суботу, чекаш у реду испред апотеке петнаест минута, по најгорој београдској кошави, затим још пет минута унутра, да би те апотекарка бледо погледала, јер она ништа не зна о томе.

“Имамо две кутије на стању”, каже пословно, гледајући у компјутер.

“Наручено је пре четири дана и ви сте ми рекли да дођем у суботу.”

“Проверићу код колегинице која ради наруџбине.”

Враћа се од колегинице сва умилна.

“Знате, јесте било наручено, али није нам још стигла достава.”

“Шта сада то значи, када ми ви кажете да дођем у суботу да преузмем оно што сам наручио, ја треба пре него што кренем да позовем и видим да ли је то заиста и стигло?”

“Можете ли сачекати или доћи мало касније, брзо ће они.”

“Не могу.”

“А да ли живите у близини?”

“Не живим.”

Како се мој бес повећава, тако ми се реченица скраћује.

“Извините”, каже апотекарка и затим додаје озарено, “али, када наручите унапред, обично вас то у нашој апотеци увек чека.”

“Као што видите, не чека увек”, цедим кроз зубе.

“Онда најбоље да нас прво позовете пре него што кренете”, каже са осмехом.

Осмехнем се и ја њој, прогутавши све могуће псовке и агресију, купим оне две кутије да нисам долазио узалуд и изађем.

Постоји опште место у оваквим ситуацијама. Обично започиње са: “Јебем ти државу и народ и… Где ја живим и…”

Али, ја се трудим да не живим у општем месту, лошем стилу, неистинама и потцењивању свога.

Уместо тога, пишем како бих бар мало оздравио себе и да се сутра опет не бих вратио у неку другу апотеку, али овога пута, за лек против чира.