Осећај: без тебе

Сањао сам да више нисам вољен, жељен, ни потребан. И помислио сам: у реду, није први пут, преживећеш опет.

Међутим, тај тренутак, тај осећај испражњености од сваког садржаја, та мучнина која те стегне док стојиш пред опустошеним светом, као усред Хирошиме и изранављен посматраш око себе: ту је била моја улица и кућа и игралиште и трг, и док гледаш све то што више нема облик, ни смисао, све то што си некада градио, тротоаре којима си кораком мерио дужину, комшијска дворишта и скровите пролазе у којима си је љубио, док гледаш све те рушевине својих сећања знајући да више никада ништа неће бити исто и да мораш све испочетка, да мораш подићи нагорелу греду која лежи у блату и рашчистити цигле и изломљене зидове из којих вире жице као залеђени водоскоци, како би себи опет направио и пронашао пут, помислиш:

Не желим да преживим. Не желим све испочетка и све поново. Доста је.

Тај осећај празнине. Када нестане сав познати свет. Твој свет. Свет у којем си волео, свађао се, држао за руке, певао под тушем, кувао јој кафу, смејао се, избегавао да переш судове, мрштио кад заспи на пола филма… Када нестане све што јесте и није значило.

Када останеш сам.

Када схватиш да нечијим одласком не остаје упражњен само простор у теби који је та особа испунила, већ нестане и све што си пружио, без рачуна и задршке. Нестанеш. Не можеш поновити оно што си био само због ње. А био си и виши и шири и већи и бољи… Због ње. Сада си, опет, само, ти.

Тако мучан сан.

Свестан си да имаш довољно снаге за даље и да ћеш моћи, ако одлучиш да издржиш тај први талас који ће те преклопити и проћи ако стегнеш зубе, нађеш ослонац у себи и наставиш да пркосиш.

Знаш да ћеш моћи, уколико не кажеш себи:

Не желим, без тебе.