Осећај за време

Супруга ми стално пребацује како немам осећај за време.

“За тебе је време релативна категорија.”

“Као и за Ајнштајна”, кажем, мада, нити сам прочитао Теорију релативности, нити ми је познат Ајнштајнов став о времену.

За разлику од мене, моја супруга не увиђа ту суптилну повезаност двојице генија, па наставља да ме критикује наводећи шта је до сада завршила и шта још треба да заврши у току дана, а што неће стићи, јер желимо изаћи заједно у шетњу, а мој појам о времену је прилично растегљив и неодређен.

Никако да ме утера у сатницу.

У суштини, у питању је стари сукоб између Истока и Запада на овим просторима. Другачије наслеђе и приступ животу.

Запад је рационалан, хладнокрван, конкретан, у часовницима, послу, испланираној будућности, у друштвеним конвенцијама, социјалној дистанци, у једној уређености, од гардеробе у ормару до живота.

Исток је хаотичан, спонтан, без реда и плана, пренаглашено емотиван, опуштен до лењости, заокупљен размишљањем о судбини и људима, фамилијаран…

Типичан разговор Истока и Запада би био:

Запад: “Морам да урадим ово и ово и ово…”

Исток: “Мора само да се умре.”

Могуће је и да све те супротности управо и потичу од различитог односа према времену, јер за једне, као да ће времена увек бити, док је за друге ограничено и нема га довољно.

Због тога, једни журе да га искористе, а други га искоришћавају не журећи. Једни га броје минутима, а за друге је добро ако су им и дани параметар.

А сви имају исто време, као што и сви, без обзира на стране света, живе на истој Земљи. Спојени смо упркос разликама, којима се допуњујемо и међусобно богатимо.

Уосталом, није битан осећај за време, већ осећај који имамо једни за друге.

На тај начин сам, иначе, и покушао објаснити жени зашто је ручак загорео, иако ми је рекла да искључим рерну за петнаест минута.