Отац женског детета

Откада сам постао отац женског детета, почео сам посматрати свет и из женске перспективе и морам признати, уопште ми се не свиђа.

Не свиђа ми се како се мушкарци понашају према женама, не свиђа ми се како су жене представљене у музичким спотовима, не свиђају ми се модели који им се нуде…

Гледајући у друге жене, перципирам ситуације у којима се може наћи моја ћерка и све што могу рећи је:

Не може тако.”

Не може да је друштво усмерава како треба да буде нечији објекат, ни сексуални ни било који други. Она је субјекат.

Њена личност не зависи од мушкарца, као што јој ни због пола не треба старатељ читавог живота. Она треба и биће равноправна и не заслужује да буде подређена било коме.

Смисао њеног живота није мушкарац, већ оно што она одреди. Сама. Сваког човека треба изградити до духовне зрелости и критичке мисли и не ускратити му могућности сопственог интелекта. Пол не ограничава, већ друштво.

При том, не спорим разлике између мушкараца и жена. Не спорим међусобно допуњавање. Не спорим потребу за оним другим. Али спорим све што је већ предефинисано и што нас обесмишљава. Нисмо рођени како би наследили и играли већ постојеће улоге.

Греше жене које би да буду равноправне тако што ће бити као мушкарци. У чему је ту једнакост? Па, зар се не боре управо против обрасца који их ставља у инфериоран положај и понашања које произлази из свега тога? Усвајањем понашања, одржавају образац.

И тако, постао сам отац женског детета. И све оно у чему бих је подржао, на то исто не бих пристао у свом односу са супругом. Као и сваки отац, мењао бих свет због ње, али се ја баш нешто и не бих мењао.

На пример, нисам хтео да се оженим све док нисам био сигуран да ће супруга прихватити моје презиме. Сметало ми је и да моје дода, а да остави своје било ми је потпуно незамисливо. Шта сад, јесмо ли породица и једна кућа или је све то привремено? Наравно, знао сам и тада колико је то у суштини небитно, али се традиционалиста у мени није могао савладати.

А онда добијеш ћерку. И читаш исповест неког момка који пише да он има два старија брата који ће наставити лозу, а његова жена је јединица и жао му је да се њена лоза угаси са њом. И зато је одлучио да по ступању у брак преузме женино презиме. Таст му се, каже, много обрадовао, а он сматра да је добро поступио.

Каква је реакција човека који се није хтео оженити уколико жена не понесе његово презиме?

Па, баш лепо.“

О, пропасти, о, страхоте!

Где ишчезну патријархално и мушко из мене?

И када?

Када сам је узео у загрљај, а она ме погледала право у очи, први пут препознала и насмешила се.