Otac ženskog deteta

Otkada sam postao otac ženskog deteta, počeo sam posmatrati svet i iz ženske perspektive i moram priznati, uopšte mi se ne sviđa.

Ne sviđa mi se kako se muškarci ponašaju prema ženama, ne sviđa mi se kako su žene predstavljene u muzičkim spotovima, ne sviđaju mi se modeli koji im se nude…

Gledajući u druge žene, percipiram situacije u kojima se može naći moja ćerka i sve što mogu reći je:

Ne može tako.”

Ne može da je društvo usmerava kako treba da bude nečiji objekat, ni seksualni ni bilo koji drugi. Ona je subjekat.

Njena ličnost ne zavisi od muškarca, kao što joj ni zbog pola ne treba staratelj čitavog života. Ona treba i biće ravnopravna i ne zaslužuje da bude podređena bilo kome.

Smisao njenog života nije muškarac, već ono što ona odredi. Sama. Svakog čoveka treba izgraditi do duhovne zrelosti i kritičke misli i ne uskratiti mu mogućnosti sopstvenog intelekta. Pol ne ograničava, već društvo.

Pri tom, ne sporim razlike između muškaraca i žena. Ne sporim međusobno dopunjavanje. Ne sporim potrebu za onim drugim. Ali sporim sve što je već predefinisano i što nas obesmišljava. Nismo rođeni kako bi nasledili i igrali već postojeće uloge.

Greše žene koje bi da budu ravnopravne tako što će biti kao muškarci. U čemu je tu jednakost? Pa, zar se ne bore upravo protiv obrasca koji ih stavlja u inferioran položaj i ponašanja koje proizlazi iz svega toga? Usvajanjem ponašanja, održavaju obrazac.

I tako, postao sam otac ženskog deteta. I sve ono u čemu bih je podržao, na to isto ne bih pristao u svom odnosu sa suprugom. Kao i svaki otac, menjao bih svet zbog nje, ali se ja baš nešto i ne bih menjao.

Na primer, nisam hteo da se oženim sve dok nisam bio siguran da će supruga prihvatiti moje prezime. Smetalo mi je i da moje doda, a da ostavi svoje bilo mi je potpuno nezamislivo. Šta sad, jesmo li porodica i jedna kuća ili je sve to privremeno? Naravno, znao sam i tada koliko je to u suštini nebitno, ali se tradicionalista u meni nije mogao savladati.

A onda dobiješ ćerku. I čitaš ispovest nekog momka koji piše da on ima dva starija brata koji će nastaviti lozu, a njegova žena je jedinica i žao mu je da se njena loza ugasi sa njom. I zato je odlučio da po stupanju u brak preuzme ženino prezime. Tast mu se, kaže, mnogo obradovao, a on smatra da je dobro postupio.

Kakva je reakcija čoveka koji se nije hteo oženiti ukoliko žena ne ponese njegovo prezime?

Pa, baš lepo.“

O, propasti, o, strahote!

Gde iščeznu patrijarhalno i muško iz mene?

I kada?

Kada sam je uzeo u zagrljaj, a ona me pogledala pravo u oči, prvi put prepoznala i nasmešila se.