Очеви и мајке

Како се то десило да и ми некоме постанемо очеви и мајке? Ми који још носимо сећања на клупе, прве еротске дрхтаје и туге. Ми који носимо сећања на неправде и буне, како је уопште дошло до тога да се сада неко буни против нас? Да смо ми некоме ауторитет и фрустрација, да ми некоме треба да кажемо не може, дођи, иди тамо, уради ово, јеси ли написао домаћи, како је уопште дошло до тога да ми некога васпитавамо када су вечито васпитавали и преваспитавали нас?

Када се уопште све то десило и зашто нас нико није припремио и учио? Нас, који смо мислили да ћемо бити сасвим другачији од својих родитеља. Ухватили су нас на препад, нисмо очекивали, а нисмо ни знали да су, док смо се ми трудили да одрастемо, други трудили да преживимо. Да имамо све оно што смо мислили да се подразумева и да је нормално: стан, храну, одећу, играчке…

Како сад то наједанпут, а по нашој жељи, и ми постасмо некоме очеви и мајке?

Ми, који се још увек препознајемо по томе ко је био у којем одељењу или школи, ми који једва да смо честито и изашли из бубуљица и који се међусобно знамо много пре него што смо напрасно постали звање: лекари, архитекте, полицајци, новинари, правници, банкари, молери, фармацеути, радници, професори, свештеници… Како је дошло до тога да на себе ставимо још једну улогу?

Овакви какви смо.

А добро се знамо. Све можеш фолирати осим оних са којима си порастао, запалио прву цигарету или крвавио колена.

И зато, како се десило да и ми будемо родитељи, а да још увек не буду они бољи од нас? Управо они који треба да буду.

Баш је неко чудно време дошло када смо и ми постали очеви и мајке, а дубоко у себи знамо да смо још увек, некако, деца.