О абортусу

У медијима и на друштвеним мрежама су се појавиле жучне реакције на, сада већ демантовану, вест да ће се оформити Савет за борбу против абортуса.

Вест је схваћена и као увод у забрану абортуса у Србији, почео се помињати Устав, права жена, протести, а атмосферу је додатно загрејало помињање свештеника који би учествовали у раду Савета.

Међутим, пре него што започнемо полемику или страствено изнесемо свој став, требало би, оквирно, да дефинишемо појмове.

Шта је абортус?

Абортус је прекид трудноће.

Шта је трудноћа?

Трудноћа је стање када се у женском телу развија ембрион до оног облика који називамо људским бићем, односно до порођаја.

Абортус је, дакле, прекид тог развитка.

Да ли ембрион, фетус или беба у неком тренутку престаје да буде жива?

Не престаје.

Да ли је абортус, самим тим, прекидање живота?

Јесте.

Наравно, ембрион у почетку нема облик људског бића нити формиране органе, све се то стиче у току развоја. Данас постоје бројни сајтови, али и анимирани прикази у којима можете видети како се развија беба из недеље у недељу, што је прилично битно и мора да се зна пре било каквог разговора о абортусу, али и зато што закон одобрава или не одобрава абортус управо на основу недеља трудноће.

Шта каже српски закон?

„Прекид трудноће може се извршити до навршене десете недеље трудноће.

Изузетно, прекид трудноће може се извршити и после навршене десете недеље трудноће:

1) када се на основу медицинских индикација утврди да се на други начин не може спасити живот или отклонити тешко нарушавање здравља жене;
2) када се на основу научно-медицинских сазнања може очекивати да ће се дете родити са тешким телесним или душевним недостацима;
3) када је до зачећа дошло извршењем кривичног дела (силовање, обљуба над немоћним лицем, обљуба над малолетним лицем, обљуба злоупотребом положаја, завођење и родоскрнављење).”

Ко утврђује постојање услова за прекид трудноће?

„1) до навршене десете недеље трудноће – лекар специјалиста акушерства и гинекологије здравствене установе;
2) од навршене десете недеље трудноће до навршене двадесете недеље трудноће – конзилијум лекара одговарајуће здравствене установе;
3) после навршене двадесете недеље трудноће – етички одбор здравствене установе.“

Пре било каквог разговора о абортусу поново вас враћам на недеље развитка бебе, јер абортус није апстрактан чин нити филозофска тема, абортус има врло конкретну последицу.

Невезано за оно зашта се залажемо, аргументе којима поткрепљујемо своје ставове или одлуке, на крају се све своди на то да прекидамо живот или његов развитак, а то је озбиљна ствар и за вегетаријанце и вегане.

То је толико озбиљна ствар да заслужује да будемо бар информисани о томе.

Ја нисам за забрану абортуса јер би то значило и укидање права да се трудноћа прекине услед свега онога што је већ наведено у закону као оправдани разлог, а мени ти разлози делују заиста оправдано.

Истина, да су се родитељи Ника Вујичића, познатог мотивационог говорника, руководили тиме да он не треба да буде рођен због тешких телесних недостатака, односно зато што неће имати ни руке ни ноге, нико данас не би чуо за њега, нити би он могао надахнути друге људе, а камоли да се ожени и добије своје дете, као што се и догодило.

Са друге стране, одлука је и требало да буде на његовим родитељима, јер они су преузели на себе да такво дете одгајају, али и потпуно му подреде и промене сопствене животе.

Не може држава да прописује обавезу, а да сама не буде обавезна према ономе што тражи. Не може се забранити абортус, а онда наметати онима који хоће да га изврше бригу о деци коју не желе. Ако држава одузима право одлучивања онима који су дете зачели, онда тој деци треба да омогући боље услове за раст и развој него што га имају жељена деца.

Ја нисам за забрану абортуса и зато што ће се он вршити са законском дозволом или без ње, па, самим тим, ако те дозволе не буде, услови у којима ће се вршити, начин и особе које ће бити спремне да га изврше проузроковаће више штете него користи.

Међутим, ја јесам за то да се друштвени однос према абортусу редефинише, а процедура за његово извршење промени и пооштри, али и да тако нешто мора ићи у пакету са одговарајућом едукацијом и превенцијом.

Поборник сам тога зато што знам да има жена које абортус користе као контрацепцију, које су у браку и које су абортирале по пет или осам пута и ниједан закон не би требало таквим особама да омогућава да то и даље чине.

Са друге стране, не може се ни жена стављати на стуб срама као да мушкарац у томе нема никакву улогу нити одговорност, што се посебно односи на малолетничке и ране трудноће или је препустити самој себи без икакве психолошке помоћи и подршке.

Противник сам и крилатице да је то женино тело и да жена са њим може радити шта хоће, јер сматрам да је то замена теза и да абортус није исто што и стављање пирсинга или промена фризуре.

Чињеница је да се женско тело током трудноће мења, али је и чињеница да услед абортуса жена ради нешто што не утиче само на њено тело, већ директно утиче и на тело које није њено, али које расте у њој.

Природа је уредила да оно не може расти изван ње, као што није ни зачето од ње, ту не постоји богатство могућности и алтернатива.

Одакле онда ексклузивно право жени да одређује шта ће бити са бебом?

Није ми циљ да уносим нове теме за расправу, већ просто да укажем на сложеност ситуације која се не може решавати паролом „моје тело – моја одлука“, поготово када почетна премиса гласи:

Ја одлучујем о свом животу, али имам ли право да одлучујем и о туђем?

Абортус не може бити лака одлука, јер за исход има тежак чин и лично поздрављам сваку регулативу државе која ће натерати људе да схвате озбиљност онога што чине, пошто број абортуса у Србији доказује да такве озбиљности нема.

Нешто, свакако, мора да се уради и ради на том питању, па макар то нешто, за почетак, била и дебата, јер ситуација је катастрофална и не може остати статус кво, не због наталитета, већ због саме бројности извршених абортуса који је раван епидемији.

Зар податак да је Србија на првом месту по броју абортуса у Европи, док је некадашња Југославија била на другом у свету, не би требало да нас забрине, као што нас брине економска ситуација, државно уређење или ко је на власти, јер све то говори и о менталном здрављу оних који утичу и на нашу свакодневницу?

Зашто нису доследни они који говоре о женским или људским правима?

Ваљда и они који су зачети имају право на живот?

Зар и то није људско право?

Да ли су мање људи зато што још нису рођени?

Ако у неком тренутку не личе на људе, да ли то значи да нису људи?

Може ли бити аргумент да ако нису жељени од биолошких родитеља, онда је боље и да не живе?

Треба ли неко да заступа и њихове интересе, јер они себе не могу?

Све ово помињем зато да бих вас уверио да не постоји једно питање и један одговор који ће разрешити и ставити тачку на тему абортуса и да му не можемо и не смемо приступати на поједностављен начин.

Разлози који доводе до њега су различити и лични и сигурно се више тичу самих особа него државе и, благо речено, незахвално је бити проценитељ нечије муке и несреће, а камоли судија, међутим нормални људи греше полазећи од претпоставке да су и други нормални, одговорни, да имају одређену свест или савест, да желе да се информишу пре доношења закључка, јер већина не жели да зна, лакше је и угодније не знати, мада жели да се њихов глас вреднује и чује.

Што више знаш, све је теже, али неке ствари и треба да буду тешке, јер абортус је умногоме морална дилема.

Престанимо више да се лажемо и кријемо иза различитих језичких формулација, одлучујемо о животу и смрти, наш однос и одлука о томе, као друштва и појединаца, мора бити озбиљна и утемељена, па самим тим какви год разлози били за абортус требало би сви да буду начисто, а нису, да то није исто као одлазак код зубара нити је то нешто рутински, уобичајено и без значаја.

По слову закона, до десете недеље дозвољено је извршити абортус без икаквих проблема.

Већ у шестој недељи трудноће ултразвук може регистровати откуцаје бебиног срца.

Да ли је то заиста без значаја?