О бајкама

Ја верујем у бајке.

Верујем да ће свако ко је одлучио прећи седам мора и седам гора, ко је спреман суочити се са опасношћу, смрћу или оним са чим нико не сме, па макар то било и са оним најстрашнијим, са самим собом, напослетку победити и пронаћи оно што жели и тражи.

Ретко која бајка, ако таква уопште и постоји, говори о томе да ће све бити у реду зато што се на крају увек све добро заврши. Тешко да се у бајкама све добро заврши само од себе. Главни јунак треба не само да буде храбар, већ и прилично паметан и мудар да би дошао до успеха, негде је неопходно да има и среће, али се, свакако, мора прилично помучити и, што је најбитније, не одустати.

Онај ко одустаје, не побеђује у бајкама.

А и у бајкама се нижу неуспеси, колико год труда се уложило, очекивања се не испуњавају, једна победа ни ту не значи добијени рат, већ мораш извојевати и наредну, па још једну…

Ни подела на добре и зле није без основа. Чак и када изузмемо психопате прихватајући тврдњу психолога да су сви људи и добри и зли, то што ће неко бити према другом добар, док је према теби зао, свакако ти неће значити ништа.

Зла маћеха није зла према својој деци, као што ни Пепељугине сестре нису биле зле једна према другој.

“Недостатак” бајки је то што немају озбиљног читаоца, односно приповедача и тумача деци, па тако све остаје на фантастичним сценама и детаљима, што је прилично опасно, јер бајке су делотворан механизам, од политике до литературе. Њихова злоупотреба је чешћа од њихове племените намере, јер управо бајке треба да нам укажу на морална начела, опасности, односно, начине и путеве којима се мора ићи како би човек дошао до личне, породичне и опште среће и успеха.

У противном, измаћи ће нам најдрагоценији део приче и наставићемо да верујемо у фантастично које ће, временом, добијати само друге облике: ситуација у земљи никад није била повољнија, економија напредује, живећемо боље за годину дана, три, пет…

А то је већ мимикрија бајке. Њена форма без садржине или, боље речено, када би тако нешто писало у бајци, онда би нпр. писало да је зла краљица све омађијала и нико више није видео истину, осим једног кројача који је одлучио кренути на крај света како би пронашао лек за свој народ.

Или тако нешто.

Сигурно не би писало да је кројач одлучио побећи у нормалније краљевство или да је рекао: “Зашто бих ризиковао свој живот за друге?”, или: “Ионако смо најгори и боље нисмо ни заслужили”.

Бајке, очигледно, постављају високе стандарде и ако је краљевство под утицајем злих чини, кројач ће знати шта му је радити.

Међутим, живот није бајка. То сви знамо. У свету препуном патњи, трагедија и ужаса, нема увек срећног завршетка.

Али, да би га било, морамо се понашати као што се понашају главни јунаци у бајкама.

Морамо напустити своју зону сигурности, ставити све на коцку и борити се. Борити се и памећу и оружјем и упорношћу и чиме је год потребно против лоших ситуација и злих људи, против онога што они чине, говоре, начина на који размишљају…

Борити се за заједничку и личну срећу, јер сам уверен да срећа сваког чека на крају дуге и да је нису пронашли само они који су поверовали да ка њој не треба ни поћи, јер дуга нема крај.

Бајке су требале да нас науче шта нам је чинити. И како. Оне су приче о свету одраслих који је тако често испуњен окрутношћу, лажима, неправдом, издајама… Бајке су требале да нас припреме на оно што нас чека и ако их данас одбацујемо сматрајући их за детињарије, онда смо, можда, и ми зачарани, а једини начин да спасимо себе и друге је да истрајавамо у потрази за срећним крајем.

Јер, ако није срећан, онда још увек није крај.