О богатству

Никада нисам умео зарадити новац нити подредити себе мисији стицања. Наравно, свестан сам важности новца и, као и сви, несрећан када га немам, али новац ме никада није мотивисао, био циљ или ме испуњавао. И баш због тога, прилично сам сигуран, не долази ми често у руке.

Тешко је остати привржен властитим вредностима и одбранити их, како од себе, тако и од осталих, када те вредности нису друштвено канонизоване или чак изазивају подсмех или сажаљење.

Јер, сви знају шта чини успешног човека, већ хиљадама година не мења се ништа у засењујућем сјају новца, власти, славе и физичке лепоте, сви знају за чиме се жуди и шта изазива дивљење, завист, често и поштовање.

Сви знају, али сви не прихватају, бар не они у којима је још увек одјек личног, а не општег и који желе остати верни себи и свом сентименту. Али, тешко је не довести себе у питање поред толико других – истих.

Већина се прилагођава и, на крају, преуми. Промени свест. Обезличи се. Или постану баш онакви какви многи сматрају да и треба да буду.

Иако их има, мало је оних код којих се поклопи индивидуално и опште.

Углавном прихваташ да би био прихваћен. Живи смо људи. Сви би да их воле, похвале, одају признање… Его је као батерија, мора се изнова пунити.

Само, по коју цену?

Када у свима видљивом сазвежђу нема и звезде помоћу које руководиш својом пловидбом онда и није најлакша ствар остати на истом курсу.

Али, искрено мислим да не треба одустајати и да је то једини начин да будеш истински срећан. Претпостављам да није угодно и да се понекад болније живи и чешће пати, али зато не постоји оно незадовољство собом, осећај да нешто, ипак, није у реду, да недостаје.

Ако недостаје, треба прво проверити да ли недостајеш ти, јер то је најгори облик немања.

А ако већ знаш и ко си и шта си и којим путем треба ићи, а увек треба само својим, онда је тешко огрешење ићи за туђим корацима и мислити туђом мишљу. Јер ћеш увек осећати својим осећањима.

Мораш гледати свет својим очима, јер ни свет није исти, већ онакав каквим га ти видиш.

Већина види шешир, док неко види змијског цара који је прогутао слона, је ли.

Због чега би нам онда и мерила богатства била иста?

Зар није право богатство волети или бити окружен особама које те воле, упознати људе који ти рашире душу или те оплемене добротом, зар није право богатство путовати, може и аутостопом или бициклом, зар није право богатство не повредити другог, дати себе, помагати…?

Колико ли је само сиромашан онај коме је све богатство у стварима.

А није да ни он није богат, лепо је имати јахту, али имао ју је и директор Гугла па га је проститутка само прескочила док је предозиран хероином још давао знаке живота. Није позвала ни хитну помоћ. Само је напустила јахту.

Каква иронија. Бити толико богат новцем, а толико сиромашан у садржају.

Они који су заиста богати имају нечију руку која ће им притећи у помоћ када их засврбе леђа или им нежно проћи прстима кроз косу.

Када си заиста сиромашан, и поред свега онога што ће људи увек сматрати богатством, немаш руку ни која ће укуцати 194 док умиреш.

Већина нас никада неће бити конвенционално богата. Биће нам ускраћен луксуз и све оно што такво богатство пружа. Велики новац често има и велику цену. Али, има га и мали. Свака се одлука плаћа, само треба бити свестан шта купујеш.

Уосталом, постоје разна и богатства и сиромаштва.

Треба избећи гледати на свет истим очима.

И бити богатији од директора Гугла.