О власти, још једном, да утврдимо

Након две деценије и два системска турнуса власти, тзв. Милошевићеве и тзв. демократске, више уопште не желим да слушам, а још мање да ме неко убеђује како ће промена власти донети бољитак. Промена власти је донела бољи живот само онима који су постали власт и ту се свака прича о промени завршила, завршава или ће се завршити.

Немам ја ништа с тим и једини активизам и друштвена промена која ме још занима је она која ће довести до тога да више не налазим отпатке у природи, да комшија не паркира аутомобил на тротоару, баш испред улаза у свој локал, да не дајем лекару новац да би ми у државној болници заказао или обавио преглед, да суд, управо због тога што сам верник, осуди епископа, ако је педофил, уместо да дозволи да предмет застари, да деца у школи поштују професоре и да професори буду за поштовање, да је неприхватљиво тући слабије од себе, да таблице на колима буду ћириличне, као и натписи на локалима, у штампи, телевизији, јер ако већ желимо да будемо као сав нормалан свет, онда да не будемо једини на том свету у којем један језик има два писма, тумачећи то као неко своје богатство, а не пасивност у пуштању да матично писмо изумре.

Нисам заинтересован за промену власти. Заинтересован сам да најзад променимо однос према себи и својим ближњима, према својим претходницима и отаџбини.

Заинтересован сам да се одржава оно што је саграђено и што већ имамо. За то сам највише заинтересован. Свуда виђам како се уништава и пропада све оно што нам користи и што нам може бити на понос: од седишта у трамвају до прелепих зграда или државе.

И ако се по нечему разликујемо од других и ако негде треба да променимо свест, то је у оном делу где не ценимо своје. Све и да су нас гори и лошији од нас убедили да немамо ништа вредно, имало је већ у нама простора да им поверујемо. Гори смо само зато што верујемо да смо такви, јер би у супротном били као и сви други.

Наша неспособност је у способности да не ценимо и не верујемо своме. Докле год је тако, нећемо ни досегнути ни престићи оне који су нам одмакли.

Има до власти, али има и до нас, чак много више. И зато не желим слушати те глупаве приче о промени власти од оних који би једино да је мењају како би сами били у могућности да раде исто што и странка против које се буне. Интересују ме мале, свакодневне ствари које ни најбоља власт не може променити, јер не зависе од ње. Зависе од нас.

То ме интересује. Исувише сам пута изневерен и са вишком искуства. Био млад, па сазрео, чак толико да на политичку сцену ступа моја генерација, али и млађа од ње. Чак толико да неке од предводника странака и буна лично знам, скоро пријатељски.

Чак толико да још увек наивно, из потаје, верујем да ће бар неко од тих познаника и далеких пријатеља евентуалним доласком на власт нешто променити. Да ће бити боље, јер их знам као добре. Можда је и код других тако било. Можда су и они желели добро, али нису очекивали, мислили и знали да ће их променити функција.

Након више од двадесет година, то је и једина наивност коју још могу приуштити себи. Да будем преварен од пријатеља.

До тада… Видимо се у променама које нешто значе.