О женској потреби за улепшавањем и меркантилистичком духу

Улазе вечерас две девојчице од својих десетак година у продавницу. Док бирам шта да купим, обраћају се касиру:

„Имате ли лепак?“
„Какав лепак?“
„Неки који лепи.“
„Мислиш на ОХО, суперлепак…?“
„Е, то! Је л’ имате?“
„Имам суперлепак.“
„Хоћемо суперлепак!“
„Па, немој суперлепком да лепиш вештачке нокте“, каже једна од девојчица другарици.
„Треба ти неки за лепљење ноктију?“, одмах ће касир. „Али не можеш њиме да их лепиш.“
„Јесам ли ти рекла.“
„Ћути, бре.“
„Не смем да ти продам. Нећеш после моћи да их скинеш.“
„Добро, нећу да их лепим.“

Пауза.

„Могу ли да купим суперлепак?“
„Не можеш.“

Излазе њих две и док дајем касиру шта да ми наплати смејемо се и коментаришемо.

„Где да им продам? Знам јој оца, малочас долазио нешто да узме.“
„Ионако су сада отишле да купе негде другде.“
„Треба човек после да ме хвата за гушу: „Шта си то продао мојој ћерки?““

Плаћам намирнице и док излазим, у продавницу улази разумнија девојчица.

„А је л’ могу ја да купим суперлепак?“
„Хајде, можеш.“

Никад не одустај од својих жеља. Увек ће се наћи добар друг и разуман продавац.