О значају физичке активности

Никада нисам водио физички активан живот, а није да нисам покушавао.

Као дете сам са старијим братом кренуо на карате. Били смо одушевљени нинџама, поготово „Америчким нинџом“, „Карате Кидом“ и, наравно, Брусом Лијом, па смо убедили маму да баш то хоћемо тренирати. Баба је данима шила кимона, јер нисмо могли неприпремљени кренути на пут ратника.  А, онда, после само неколико тренинга, брат ме је убедио да је боље да, уместо у салу, идемо у посластичарницу. И да о томе ништа не причамо мами.

Затим сам кренуо на фолклор, али никако ми није успевало да научим кораке. Наиме, била ми је одбојна жена која нас је учила, а која није депилирала ноге. Пошто се кораци уче гледајући у том правцу, нисам дуго остао у ансамблу.

Најкраће је, пак, трајала моја скијашка каријера. Са школом сам отишао на зимовање и већ на првом часу, након што нисам успешно извео „плуг“, инструктор скијања ме је, за казну, повукао за ухо. И то је било то. Сутрадан сам остао да се грудвам са другарима и више никада нисам стао на скије.

Трчање ме, такође, није привлачило, поготово што смо у школи трчали на атлетској стази. Један круг, други круг, трећи круг… Додуше, мој највећи успех је био круг и по без стајања, али ми је све то било толико монотоно и бесмислено да сам самом себи деловао попут коња упрегнутог у долап.

Најдуже сам тренирао рукомет, али и ту сам пронашао физички најмање захтевно место. Био сам голман. Нисам морао пуно трчати и избегао сам да ме ударају, штипају, гурају, али сам зато морао бити храбар и да не затварам очи када играч искочи пред мене и запне као сивоња. Требало је потурити своје тело, ногу, руку, главу или јаја, јер ми смо били сиромашан клуб и није било ни штитника за голмане, и на тај начин спречити погодак. Због свега тога, признајем, није ми баш често успевало да не затворим очи.

Ипак, већа опасност ми је претила на тренинзима, него на утакмицама, пошто смо у нашем тиму имали играча који је био толико снажан да су га сви звали „Бизон“. Сећам се да када је једном његов шут завршио на пречки, не само да је померио онај дрвени го са металном структуром, већ га је и целог издигао.

Међутим, све ме то није спречило да будем голман. Има нешто у том осећају када играч изађе сам испред тебе и када већ сви виде лопту иза твојих леђа, а ти направиш чудо. Има нешто у томе када си последња линија одбране, јер не постоји добар тим и лош голман. Има нешто у томе када те хвале.

Али, ни то није трајало дуже од две године. У недостатку финансија клуб је само таворио и без обзира на успехе није могао прећи у виши ранг. Играло се на бетону и напољу, јер нисмо имали своју халу, тим је губио вољу, играчи су одлазили на факултете, тако да сам још у гимназији завршио голманску каријеру, а мање-више се завршила и моја физичка активност.

Након што сам у гимназији доспео у одељење са четири мушкарца, на физичком смо једва и кошарку могли играти. Истина, покушао сам још једном да се активирам одласцима у теретану. Али, деведестих, у теретанама су се окупљали и они које нисам волео гледати ни на телевизији, па сам и од тога одустао.

Све у свему, некаква радост због бављења физичком активношћу ми никада није била блиска. Нису ми били ни најјаснији они који осећају задовољство упалом мишића или исцрпљивањем свог тела. Ипак, временом човек почиње да схвата. Поготово мушкарци.

Мој друг је по доласку на факултет изнајмљивао собу код једног деде који је увелико прешао осамдесету. Деда је имао љубавницу млађу од њега неких двадесет година и не баш мали стаж на Голом отоку. А на Голом отоку је физичка активност била загарантована. Човек је, у сваком случају, био довољно издржљив и психички и физички да преживи робију, а и у наставку живота је више радио за стројем, него за канцеларијским столом, те је захваљујући напорима којима је излагао тело и у старости сачувао виталност.

Мој друг је доживљавао разне шокове враћајући се са предавања, поготово што је деда био врло активан. Једном је ушао у стан и изненадио бабу која је у брзини само набацила баде-мантил преко себе, мада се није ни потрудила много шта скрити, док је други пут љубавни пар затекао у заносу на сред дневне собе. Међутим, у том тренутку мог друга нису толико мучиле слике које су му се урезале у главу и због којих је касније морао ићи на терапију, чак га није чудила ни дедина издржљивост, колико га је мучило то што он са деветнаест година не може наћи девојку, док деда преко осамдесет има редован сексуални живот. Срећом, терапија је дала резултате. Данас је срећно ожењен и има децу.

И када смо већ код деце.

Године које сам провео лишавајући своје тело напора најзад су почеле давати резултат. У више наврата сам се укочио. Једном чак толико да се нисам могао умити, усправити, савити да завежем пертле и сл. Требало ми је дуго да разумем да је вежбати исто као и спремати испит. Поготово онај који не волиш. Али, срећан си када га положиш, јер си срећан што ћеш успети завршити факултет, што ћеш се моћи бавити оним што волиш и што ћеш зарађивати за себе и своју породицу. То је, просто, улагање у будућност, у своје трајање. Као да ставиш новац у швајцарску банку, орочиш га и иде камата. Не можеш бити на губитку. Зато вреди и трчати и ићи у теретану и вежбати „Пет Тибетанаца“ и све друго што је потребно.

А када сам ја у питању, мени ће бити довољно ако једнога дана будем у прилици подићи своје дете, не размишљајући да ли ћу се укочити. Већег задовољства због бављења физичком активношћу од тог, за мене, бар, нема.