О певању

Мој колега има педесетак година, троје деце, свира и пева у бенду, осмишљава и реализује аудио рекламе и са још тројицом другара изводи “а капела” некадашње југословенске рок хитове које, опет, он аранжира. Од те тројице другара, двојица су оперски певачи, што ме је одмах заинтересовало и пробудило наду да ће ме колега моћи подучити неким техникама певања, јер иако сам скромних гласовних могућности и пречесто у фалшу, волим да певам, углавном на жалост моје околине.

“Ти си, сигурно, школовао глас”, започех изокола и у убеђењу да оперски певачи пазе са киме деле сцену.
“Нисам.”
“Али сигурно добро певаш”, наставих поменувши његове другаре, технику дисања…
“Па, пази, не могу да отпевам што и они, ја више имам тај рок приступ, као Џо Кокер”, настави колега и несвесно ме разочаравши што ни овога пута нећу успети ништа да научим.
“Ја много волим да певам”, рекох, “али кад год запевам критикују ме и буне се.”
“Слушај, немој да те то уопште брине. Моја жена је професорка певања и у основној и у средњој музичкој школи.”
“Охохо”, помислих, можда ипак има наде да ћу добити неки бесплатан час.
“Када бих слушао своју жену, ја никада не бих ни певао.”

И тако остах непоучен и изнова уверен да је само наша страст и љубав према нечему важна. Мишљења других су корисна, ако су подршка и небитна, ако нас спуштају и спутавају. Боба Дилана, као ни Тома Вејтса, готово нико не разуме када певају, ако се то, уопште, и може назвати певањем. Барбри Страјсенд су рекли да прво оперише нос, па да онда покуша да добије улогу на аудицији.

Чак и када не знаш, твоја жеља и посвећеност праве разлику. Личност и емоција остављају утисак више него техника, јер док све научиш или прочиташ, ништа не не напишеш нити створиш.

Уосталом, докле год певаш постоји могућност да престанеш да фалшираш и шта год да радиш можеш бити само бољи. Уколико не престанеш.

Оно што сам научио и што сигурно знам је: ако се цео даш нечему што је теби важно, постаће важно и другима.

За успех је потребна страст.

Ако сам не гориш, ни друге нећеш запалити.