О пореклу и припадању

“Срећно Бадње вече и сви остали празници! Реци да их све пуно поздравља ћика Браца из Београда.”

А ћика Браца из Београда има преко седамдесет година, тежак акценат из Босне и још увек не уме разликовати ч од ћ. Слушам га док оставља поруку на мобилном и размишљам о завичају.

И даље ми је необично и смешно када разговарам са Пеђом, а он неком објашњава да прича са кумом из Београда. Какав сам ја кум из Београда? Ја сам Краљевчанин и иако већ пола свог живота не живим у родном граду, не умем себе локализовати другачије.

Није у питању ни припадање. Моја породица је миграциона и прва сам генерација рођена у границама Србије. Подједнако припадам и Кордуну и Славонији и Шумадији и свуда где су моји и где сам свој. Али рођен сам тамо где јесам и свиђа ми се када кажу у Краљеву код Жиче, јер, ипак, треба знати шта чему следује.

Има, додуше, и крајева које сам посвојио. Као што је Врачар. По доласку на студије сам изнајмио доњи део куће у дворишту газда Стојана и занавек се обележио својим делом Београда. И супруга има свој, а пошто си оданде одакле ти је жена сада сам “принуђен” да живим на Дорћолу.

– Пих, ко ти све живи на Дорћолу. Не можеш да прођеш улицом, а да не угазиш у неко говно.
– А код вас на Врачару све господа шетају кучиће.

Или пре неколико година:

– Лепо су вам поплочали тротоаре, да не оштети Председник ципеле кад изађе из зграде.

Ни данас нисам успео да савладам свој врачарски менталитет:

– Љубав, ујутру је било Сунце, али после све време магла. Осим на Дорћолу. Ту ни магла неће да се задржи.

Са друге стране, никада нисам ценио оне који се стиде свог места, као ни оне којима је то једино достигнуће у животу. Ови први се стиде због ових других, а у суштини су и једни и други и духовни и интелектуални провинцијалци пар екселанс.

У тим тренуцима се сетим наших “људи од формата” и истинске књижевне господе: Андрића, Дучића, Црњанског… Рођени су у таквим селима и “забитима” за које је и данас ретко ко чуо и запамтио, али… Господа. И у Риму и у Бечу и у Њујорку.

За мене је провинција синоним за присност и ја волим да кажем за себе да сам провинцијалац, јер осим топлине под тим подразумевам и извесну учтивост, саосећање, жељу да помогнеш, али и зачуђеност пред великим светом којем не даш да те обликује својим пролазним и ћудљивим модама. Обликујеш се сам и на васпитању које добијаш у кући, породици која остаје заједно, на разликовању доброг од лошег…

Наравно, то је моје лично поимање и нема неког већег упоришта у реалности сем у мом осећају и сећању.

Али, свако неком припада.

Увек је добро припадати прво себи, па другима, јер највише са собом и живимо. У суштини, немам неку замерку на било које припадање које нас чини бољим људима, људима који умеју да воле, да разумеју, да праштају, да се нађу када је потребно, ономе коме је потребно.

Не морамо делити исте вредности, сем ових. А ако делимо ове, можемо поделити и исту улицу, град, земљу, планету. Можемо делити и добити више.