О почецима

Тражим добру реченицу, снажан почетак. Пребирам по сећању, по људима, по данима које живим. И не могу је наћи. Пребирам као по дугмићима док сам био дете, када би ме бака, шијући нешто, замолила да јој пронађем најлепши.

Бака је чувала сијасет разноликих дугмића у провидној “Крашовој” кутији која се налазила у ормару. Требало је отворити ормар и просути по кревету стотину тих обичних и необичних малих чуда и тражити. Са уживањем сам разгледао облике и боје, опипавао материјал од којих су направљени, процењивао одговарајућу величину. Ретко су била два иста. Сада ме све то подсећа на писање када мораш отворити себе и из своје таме изнети делиће сопственог искуства, памети и душе, разбацати их по мислима и уобличити у реченице. А онда одабрати добру, довољно снажну да те као ветар поведе ка пучини и намераваној луци.

Тражим ових дана такву реченицу и не уживам, јер не могу је наћи. Тражим је дубоко уверен да добар почетак иде ка добром наставку, а уколико је почетак одличан, биће све још боље. И зато не пишем, недостаје ми жељени почетак.

Уобичајена грешка, као и у животу.

Колико људи не развије своја пословна, емотивна и сва друга једра због недостатка доброг или у њима замишљеног почетка? Реалност никако да се поклопи са оним што је у глави, иако смо такву реалност већ проживели. У глави. А ништа што смо већ доживели не може да се понови на истоветан начин.

Лош почетак за многе је крај. Не мора чак бити ни лош, довољно је да је незанимљив, просечан, јалов, довољно је да не остави утисак. Сада, када премећем по глави људе који су ми испунили живот лепотом, подршком, љубављу и трајношћу готово и да не могу да се сетим да је било ко од њих оставио неки утисак на мене, да ме је “оборио с ногу”, да сам их препознао као оне који ће остати. Са некима су почеци чак били и врло непријатни, понекад у прикривеном, а понекад и у отвореном потцењивању или равнодушности. И када би ме неко сада упитао како смо уопште постали блиски, не бих умео рећи. Вероватно смо наставили да причамо и упознајемо једни друге и то не после једног, већ после више лоших сусрета.

Ипак, далеко од тога да је то правило. Нема правила. Живот има свој план и углавном нас уклапа у њега и не питајући нас за жеље, а понајмање за планове које смо ми правили. Уколико смо довољно упознали себе, што често иде са годинама, релативно брзо умемо препознати људе са којима можемо корачати на дуге стазе. Али, најчешће, не одмах. Не у почетку.

Почеци, једноставно, нису довољни.

И, понекад, треба опростити и другима и себи, лош почетак.