О причама и причању

Током летовања на Симију, тражили смо, као и сви туристи, неки сувенир или предмет за кућу. Шетали смо луком, завлачили се у споредне улице и на крају открили неку радњу са накитом и уметнинама.

Изненадио нас је продавац својим познавањем енглеског. Пошто сам вазда заинтересован за људе, одмах сам заподенуо разговор. Сазнао смо да је он, у ствари, власник те радње, да је рођен на Симију, да је био поморац, а да енглески тако добро говори зато што је ожењен Шкотланђанком. Са њом је изродио и двоје деце, а живи пола године у Грчкој, а пола у Великој Британији.

Пошто се те године одржавао референдум у Шкотској, није се могла избећи ни политика. Његов син је био за отцепљење, што ми га је одмах учинило драгимћерку све то није ни занимало, али и један и други смо сумњали да ће се било шта променити.

Све и када би већина била за отцепљење, неће то Лондон дозволити, па макар фалсификовали резултате”, закључио сам.

Онда смо кренули о међунационалним мржњама: Енглези и Шкоти, Грци и Турци, Срби и Хрвати…

Бојана се већ одавно искључила и разгледала радњу, а ми смо наставали у опуштеној атмосфери.

Рекао ми је да међу обичним људима не постоји нетрпељивост, да он има и пријатеље из Турске, али да на Сими, углавном, својим јахтама долазе Турци који су новац стекли сумњивим пословима. Један од таквих му је, са супругом, овога лета већ био у радњи, пошто је госпођа пожелела купити неку огрлицу из излога. Турчин је хтео да спусти цену, али на непримерен начин. Непримерен значи да је имао бахат и омаловажавајући став, јер Грчка је у кризи и недостатку новца, па он може купити шта год пожели и то по цени коју сам одреди. Газда се толико изнервирао да је, напослетку, саопштио купцу да напусти радњу. Турчин је био врло изненађен, па је, вероватно и због погледа своје жене, престао да се ценка приставши да плати тражену суму. Међутим, сада Грк није хтео да прода. Ни за какве паре. Његова је галерија, његова роба и може са њом радити шта му се хоће.

Укратко, толико смо се распричали и спријатељили да смо се дотакли и наших очева и како се не умеју обрадовати шта год им купили, а он ми је испричао и свој случај, када је оцу направио и поклонио скупоцену бројаницу, једну од оних која тамошњим трговцима служи за игру и занимацију, али је отац не само млако одреаговао, већ је наставио и да користи ону коју је до тада имао.

Наравно, разговарали смо и о историји, па сам сазнао како је за време италијанске окупације на Симију била забрањена употреба грчког писма, па како је за време Другог светског рата један немачки официр упозорио људе на планирано бомбардовање и на тај начин спасио становништво, па како су завршетком рата потпали под енглеску окупацију и власт која је од беса запалила добар део града након одлуке да се Сими врати грчкој држави итд.

Пошто продавница није била велика, а имала је необичних предмета, у току разговора сам запазио и неке занимљиве рукотворине – од метала направљене људе, налик чича Глишама, у разним позама и сценама: под звезданим небом, на бициклима, мердевинама… Као неки заљубљени парови.

Упитао сам за цену која није била мала, мада се тренутно и не сећам колика је била, а Грк ми се онда, у истом тону у којем смо и до тада причали, поверио како је уметника који прави те фигурице скоро три године убеђиво да му допусти да их откупи и изложи. Уметник се одупирао идеји да се комерцијализује, али нешто захваљујући њиховом пријатељствуа нешто захваљујући и газдиној упорности, најзад је пристаоМеђутим, опет се предомислио и одлучио да своје радове више не продаје. Све што је од њега успео извући, изложено је у радњи, тако да нових предмета, нажалост, неће скоро бити, нити се где могу наћи. Израз лица му је говорио: „Уметници. Чудни људи“, као да је то нешто што је свуда исто и што се подразумева.

Иако су нам се фугурице свиделе, одлучили смо да још мало размислимо, превасходно због цене, а онда смо се растали као стари другари и људи који су у кратком времену стекли међусобно поверење.

Добар човек“, закључили смо.

Како се летовање ближило крају, решили смо да је, ипак, боље да потражимо неку успомену на Родосу. Веће је и острво и град, а тамо је почела и сезона попуста, па можда пронађемо и нешто повољније, а што ће нам се подједнако свидети.

И нисмо се преварили. Пошто смо и даље тражили предмете за кућу, наставили смо улазити у галерије, продавнице Грчке православне цркве, али занимали смо се и за ручно рађену керамику. Тако смо у једној полузанатској и полууметничкој радњи угледали симпатичне украсне тањире и оне декоративне свећњаке у облику кућа, па смо упитали младог продавца ко је то осмислио и израдио.

Мој отац“, одговорио је, а затим нам је показао шта је још његов отац направио, иако се није школовао за то, пошто се за керамику заинтересовао тек одласком у пензију.

Има талента“, хвалили смо га сину.

Настављајући са разгледањем тврђаве на Родосу и онога што се у њој нуди, на крају смо набасали и на локал у чијем смо излогу видели исте оне фигурице које су се продавале на Симију.

Само смо се погледали и ушли. Било их је колико хоћеш. Нису били исти призори, али је без сумње био исти рад. И цена је била нижа.

Неће уметник више да их прави? Нигде их нема?“, гунђао сам разочарано. Сада је већ деловало да су предмети, иако су имали изглед уметности, без проблема могли бити рађени и наручивани из Кине.

Ипак, занимало нас је да откријемо истину.

Извините“, питали смо бркатог продавца, „ко је направио овако лепе фигурице?“

Мој отац“, рече човек лаконски и окрете се другом купцу.

“Изгледа да су овде очеви свима уметнички надарени. Или, бар, пријатељи.”

Изашли смо из продавнице у неверици и почели да се смејемо.

“Слага и не трепнувши.”

Трговци, а Грци. Уметници варања и приповедања.

Мада, није ли тако са сваком причом? И није ли тако са свиме што купујемо, ценимо и продајемо? Од предмета, па до себе.

Мора да постоји добра прича и још бољи начин на који је изречена или написана.

Али, увек и постоји.

Прича у коју верујемо.

Па макар била и истинита.