О самоћи

Често разговарам са људима који пате од самоће. Испија их као тешка болест, а лек се не добија на рецепт, нити купује у апотеци. Измученог гласа или глумљене самоуверености траже неког сродног, неког за јутарњу кафу и ручак, за путовање или, бар, шетњу. Не очекују љубав, не потенцирају секс, само желе особу за разговор, за дружење, особу крај које могу да трају у миру и крај које више неће бити сами.

Али, не могу је наћи.

Неке жене се хвале да им се удварају и тридесет година млађи мушкарци. Неки мушкарци да се повремено виђају са толико млађим женама, јер, иако су прегазили шездесету, сматрају да су држећи, привлачни и да по изледу припадају генерацијама рођеним деценију или две после њих. Ипак, није то оно што желе. Доста им је више авантура. Хоће патрнера који ће остати.

“Тешко је немати некога ни за свађу”, кажу.

Ретко ко може замислити трагику таквог живота у који се доспе личном или кривицом судбине. Налик је на петак вече, а ви седите у кући или шетате улицама сами. На препун клуб: музика, људи играју, смеју се, мувају… А ви стојите по страни. И нико вам не прилази.

И тако сваки дан.

Удовцима је, некако, најтеже. Жене, чак и у годинама, имају неку одлучност и веселост у гласу. Понекад се и подсмевају ситуацији у којој су се нашле. Али удовци… Они су губитком супруге изгубили и компас. Молећив глас и жеља да се неко брине о њима понуда је која не привлачи. Заборавили су како освојити жену, а нису ни у снази која им је давала сигурност. И зато очајавају.

Самоћа не бира године, разговарао сам и са сасвим младим људима, а свакако не заобилази квалитетног човека. Чини ми се чак да људи од духа, од знања, од укуса, људи који имају храбрости да се прелију и дају, више страдају од самоће. Али углавном страдају у тишини, а нема тежег гласа од сопственог.

За многе ствари у животу нема правог одговора. У мене се урезала реченица из Нотинг Хила и често је у себи понављам: “The more I think about things, the more I see no rhyme or reason in life. No one knows why some things work out and some things don’t. Why some of us are lucky and some of us get…” Теши ме што нас подједнако витла исти хаос у којем нам се понешто да, а понешто одузме. Али поклони и губици су за сваког од нас другачији.

Мада, нисам сугуран да је самоћа датост која се не може променити. Можда само треба у себи сломити рутину, проћи другим улицама, изаћи на нека друга места, урадити нешто што нам није својствено. Урлати са зграде. Можда у патроли буде полицајка која ће то сматрати шармантним. Можда треба заводити и не чекати да будеш заведен. Можда си ти тај који мора уложити сав труд. Можда.

Можда и ми који сада нисмо, већ сутра останемо сами. Сви смо повезани истим хаосом и сви примамо ударце. И на крају ћемо изгубити.

Колико год било прозаично, једини истински избор који имамо је, да ли ћемо се и како борити.