О сновима

Име Александра Јанковића из Борче можда ће некоме зазвучати познато. Новине су писале да му је потребан новац за лечење, који је убрзо обезбедио један фудбалер, па онда да је оперисан и да је, по изласку из болнице, без обзира што је урађено све што се могло, преминуо у свом дому.

Александар је имао тридесет и једну годину и, ако његово име сада и звучи познато, ускоро неће значити ништа. Запамтиће га само његови ближњи, а и они ће га, како већ свакидашње муке налажу, само повремено поменути, јер Александар није учинио ништа велико, ни добро ни лоше, по чему би га упамтили и они који га нису знали.

Није са војском дошао до Индије, нити је зауставио Наполеона и сва му је жеља била, након што се разболео, да види ћеркин први корак и чује њену прву реч.

Међутим, ни то му није дато да доживи. Некада су и мале жеље превисоко. Жеље, које другима дођу и прођу и које се упишу као још једна ситница, које се и не желе колико су уобичајене, за друге представљају недосањани сан.

Александар се родио, био и прошао и није успео ни да чује да га ћерка назове: тата.

Неко освоји сав познати свет, а неко не освоји ни толико времена да види први корак свог детета. Не стигне ни да каже, ни да уради, ни да доживи оно што је мислио да ће моћи.

Андрић је о томе причао и на додели Нобелове награде домишљајући шта је, уопште, позив писца, закључивши да је његов позив, можда, да говори у име свих оних који нису умели или, оборени пре времена од живота-крвника, нису стигли да се изразе.

Када би данас, уместо Александровог, стајало наше име и презиме, колико би другачије о нама написали и рекли они који нас не познају, који су у новинама прочитали само један исечак нашег живота у којем нисмо стигли до Индије, нити зауставили Наполеона и у којем, вероватно, нисмо учинили ништа велико, ни добро ни лоше, по чему би нас упамтили и они који нас нису знали?

И да ли је то заиста битно у свету у којем су тако често ван домашаја и најмањи снови?

У свету у којем смо доживели и у којем, самим тим што смо удахнули ново јутро, имамо прилику да доживимо толико тога што ће многима, без кривице и без објашњења, заувек остати само сан.