О срећи

Има људи који су рекли јебите се свим нашим балканским мржњама, који су рекли хоћу да будем човек, а не Србин, Албанац, Хрват, који су рекли хоћу да живим свој живот, а не да ме за рукав стално повлаче мртви, који су одбили да буду жртве бесрамних политичара и да жртвују себе за боље сутра.

Има људи који су хтели данас, а данас на Балкану никада не постоји и који су, једноставно, отишли.

Није им било свеједно, али су отишли или су побегли главом без обзира у туђи свет у којем никада неће бити своји на своме, али у којем бар постоји нада да ће бити своји.

Да ли ће успети у томе, не знам. Ја сам један од оних који су остали.

Не кривим никога, нити оптужујем, само понекад помало сажаљевам себе што и ја нисам отишао, иако знам да нигде није лако, а поготово није лако бити човек међу људима. Где год да си. На Балкану или негде другде. Био Србин, Хрват, Албанац…

Једино што је лакше је да можеш живети од плате, да од плате можеш и уштедети, да можеш отићи на одмор, не размишљати да ли ћеш купити скупље или јефтиније млеко, што можеш бити срећан у малим стварима, јер систем, иако је свуда несавршен, функционише и не мораш опипавати око себе као по мраку. А то није мала ствар. То је сасвим довољно за одлазак.

И зато не кривим никога, нити оптужујем. Ако је немаш, треба да потражиш срећу, јер свако има право на њу. Срећа је право, а не повластица, без обзира што се заслужује.

А када се на туђој несрећи не би градила своја срећа, сви би били срећни.