О успеху

Учимо заједно, ћерка и ја.

Она открива читав један непознати свет у којем је све ново и одувек било ту.

Упознаје се са укусима хране, картона, гумених лоптица и свега што се може и не мора дохватити, учи имена предмета, људи, животиња, ликова из цртаћа, ослушкује звуке и испитује фиоке, утичнице, дугмиће који се пале и гасе на шпорету, хладњаку, веш машини и оној за прање судова, проналази све што је икада доспело на под, а ја…

Ја учим од ње.

Учим колико је велико и драгоцено моћи ходати, сам се обући и везати пертле, рећи оно што мислиш, осећаш, што те боли, отићи без ичије помоћи у тоалет, исећи нокте, користити есцајг, спавати, остати или изаћи кад желиш и где желиш, подсећам се колико дуго треба да би порастао до прекидача или браве и колика је срећа да уопште можеш порасти, научити слова, читати, говорити…

Учим од своје ћерке шта је заиста важно и колико мало на то обраћамо пажњу или ценимо, узимамо здраво за готово и односимо се према ономе што можемо као да се све то подразумева, када се у животу ништа, али ништа не подразумева.

Оно што можемо не губи своју вредност чињеницом да то могу и други, управо зато што не могу сви други, јер не могу сви ни да ходају ни да чују ни да захвате воду и умију се ујутру, не науче сви ни да говоре ни да пишу, не стигну сви да добију чак ни своје име.

Ништа се не подразумева и све нам је дато, бар да освојимо и зато, ако сам ишта научио од своје ћерке, научио сам да – не постоји неуспешан човек.

Можда нисте остварили оно што сте хтели, можда ћете тек остварити, али какав год исход био, будите сигурни у једно:

Успели сте!