Песма

Већ две ноћи хватам једну песму по свом сну. Углавном су у питању набрајања која се и односе на сан или боље рећи на несаницу. Јуче изјутра сам успео да запишем почетак и неке обрисе краја, али већина набрајања ми је измакла у заборав. Синоћ сам одлучио да се сконцентришем и прибележим све што ми се да. Изгледа да сам толико размишљао о томе да ми се песма опет открила. Није се пројавила у оригиналу, али сам добио прижељкивана набрајања која сам уредно записао. Записао, одложио оловку и одахнуо. Добро се сећам тог осећаја олакшања, јер сам се одмах након њега пробудио и схватио да све што сам забележио, забележио сам у сну. Нема оловке, нема подсетника, нема песме.

Не осећам фрустрацију. Дешавало се и раније да ми се неке приче или песме измакну у сну. Чак и ван сна, дешава ми се да започнем, понесе ме кроз две, три реченице и онда ми се нагло измакне ћилим. Једино незадовољство које имам је у покушају да те мисли извучем ка целини, уобличим, покушам да се присетим шта је и како требало да напишем. Али ми, најчешће, не успева. Све те реченице остају као насукани бродови. Сусрећем их спорадично: у свескама, мобилном, на истргнутим папирима… Углавном их заборављам, јер их не могу бацити нити оставити.

Насукани бродови. Неки људи кажу да их треба оставити у прошлости. Неки, попут мене, надају се плими или бољем алату. Претпостављам да је најбоље проценити тежину брода и вредност товара. Некада се исплати уложити све своје снаге да се нешто извуче, некада се треба окренути како не би пропустио нову пловидбу. Мудри, у које не спадам, знају када, и шта је шта. И није то до вредности пловидбе или товара, ретко је нешто, ако је ишта, вредност по себи. У питању је друга ствар. Можда бих то могао изразити овако:

Нема дефинисане среће. Али има среће. Понекад мислиш да ћеш је досегнути песмом, трудиш се, нервираш, сањаш је ноћима, а, у ствари, срећа те је, све време, чекала у причи.