Пирсинг

У оближњој продавници Љубица ми никада не пожели добро јутро. Она је касирка пред пензијом и строго се придржава правила из доба самоуправљања: када јој дајем новац и кажем изволите, не одговори хвала; када ми враћа кусур и ја кажем хвала, томе не претходи изволите; када излазим из продавнице и пожелим јој пријатан дан, она окрене главу ка другој муштерији.

Једном сам ушао и понављао добро јутро док ми није одговорила, али видело се да то не би ишло на дуже стазе: не жели Љубица бити ишта друго сем Љубице. Интегритет је у питању.

Љубица је, иначе, сувоњава жена. Ради са још две колегинице и све имају истоветну фризуру: шатирана коса и ошишане на паж. Претпостављам да је то по угледу на релативно млађу даму која је пословођа. Ипак, не треба губити корак са временом.

У Бечу сам у локалној продавници наишао на чланицу истог синдиката. Пошто су касирке тамо често са ових простора покушао сам прво да разговарам на српском. Није одговорила. Нисам се дао преварити. Њен изглед и понашање јасно су ми указивали да је „наша“. Међутим, након учесталих одлазака и посматрања Гертруде испоставило се да је, ипак, „њихова“.

За разлику од Љубице, којој је слична по годинама, Гертруда је дебља жена. Има трајну фризуру и изгледа као оне баке са пијаце које у рукама вуку кофе са сиром. Е, таква бака у Бечу не вуче кофе већ има пирсинг у носу. И у понашању је пресликана Љубица.

Без обзира на различите културе, поднебља и векове, неке ствари се никада не мењају. И то не престаје да ме изненађује, иако би требало да знам боље. Као да свако од нас свесно одабира тип особе која ће бити у животу, а сваки тип је већ одавно дефинисан. Нешто попут некадашњег позоришта или маски које су коришћене да означе карактере.

Одела су припремљена, ми само улазимо у гардеробер и бирамо по жељи. Када дође време, вратимо одело како би га обукао неко други. Уосталом и књижевност говори о „великим“ истинама, о човеку, и без обзира када је написана актуелна је у сваком времену. Криве Дрине остају криве.

Гертруда и Љубица то, вероватно, знају. Духовне сестре без дара љубазности или куртоазије. Могу бити другачије, али неће, као што ни ја не желим бити другачији. Али покушавам да разумем и научим себе.

Знам, неће ми успети.

Ипак, то ме не чини нервозним или малодушним. Увек постоји нешто што олакшава свакодневни ход. Срећом, Пандора је затворила кутију пре него што је изашла нада и зато нас увек неко држи за прамен, увек нам нешто помаже. Нешто увек сија у мраку.

Нешто. Било шта.

Па макар то био и пирсинг у носу Гертруде.