Писмо

Драга наша децо,

Све што смо радили последњих недеља био је чин пркоса. Одбијали смо да саучествујемо у властитом понижавању, у потцењивању нашег образовања, интелигенције и труда од стране ове државе и власти. Пошто нисмо били у могућности да се боримо другачије, борили смо се нашим непристајањем.

Сваки наш одлазак у биоскоп био је пркос сиромаштву и непристајање на судбину коју су нам други одредили. Непристајање на живот лишен малих радости које су у овој земљи изненада постале велике, бар за наше пензије. Јер све оно што је нормално, овде полако постаје луксуз. Желимо то да знате како вас једном не би убедили у супротно. Ваша мама и ја смо хтели бар један месец да живимо нормално или, како неки мисле, у луксузу.

Зато смо осим у биоскоп ишли и суботом у месару, а на пијаци сам вашој мами куповао и руже, оне црвене, без трња, пошто те највише воли. Отишли смо чак и у позориште. Потрошили смо тако паре којима смо иначе куповали унуцима чоколаде и играчке, али овај месец смо ионако одлучили да не долазимо. Возили смо се таксијем. Таксиста јесте гунђао када је схватио да од пијаце до нашега стана једва има и петсто метара, али ми ионако не бисмо имали за више, а осећај је био боговски. Волео бих да вам напишем да смо урадили још нешто, али за толико смо имали од пензије када се поплаћају рачуни.

Ипак, живели смо нормално, бар за толико. Не баш месец дана, али скоро па три недеље.

Драго наше потомство, јесте нормално да родитељи брину о деци, али нормално је и да деца брину о родитељима и то пре него што падну у постељу или их тело почне издавати. Није брига жеља да нам обезбедите добру кућну негу и старачки дом. Тиме само олакшавате себи. Јесте, чула вас је мама док сте шапутали на слави, јер је најзад добила слушни апарат на који је чекала шеснаест месеци. И није нормално да увек тражите, а да не дајете, као што ни посао није оправдање да нам не доводите унуке, већ мајка мора са болесним коленима да путује више од сат времена градским превозом.

Дакле, можете се слободно љутити што вам прошлог месеца нисмо дали за Маркову нову јакну, за Слађину хаљиницу за маскенбал, за Вукашинов разбијени фар… Знам, вратили би ви то, али до тада би мама и ја и даље били на паштетама и хлебу.

Нећу да вас критикујем, нисте израсли у лоше људе, али нисте успели ни да схватите да и нама треба и да иако смо ми ваши родитељи, ви више нисте деца. Уосталом, није ни до пара. Било је довољно да позовете чак и када сте увече уморни. Нисмо ни ми били одморни када сте падали, заљубљивали се, плакали…

Уосталом, да не дужимо више. Око сахране нећете имати трошка. То смо на време одвојили и сачували од вас. Свештеника не морате доводити, ионако нас никада није звао осим када је требало да нам узме паре за свећење водице и колач. Додуше, вероватно и не би дошао, с обзиром да ће нас сматрати за самоубице. Наравно, мама и ја смо одлучили да не угрозимо друге пуштањем плина или вас да потресамо некаквим бешењем. Имамо доста пилула и то ће решити ствар.

Још једном да вам поновимо, ово је свесна одлука. Отићи ћемо достојанствено, а они нека наставе да смањују пензије, подижу цене и обмањују. Довољно смо живели. Деведесетих смо пристали да преживљавамо због вас. Због себе сада не морамо. Живот није преживљавање. Нажалост, немамо више времена за почетак, али имамо за крај какав ми хоћемо. Док смо још релативно здрави, при снази и неизмрцварени.

И само да знате, нисмо вас погрешно васпитавали. Правда ће победити, као и неправда, ако има ко да се за њу бори. Исто је и за све остало. Ништа се не добија скрштених руку и јадиковањем. Зато вам је свима и тако, сви чекате да вам падне са неба.

Срећом, вама ће децо наш стан пасти са неба. Толико вам још можемо оставити.

И зато се надамо да ћете нас бар пронаћи ви. Да ћете се запитати у неком тренутку зашто вас не зовемо и не јављамо се на телефон. Било би стварно срамота да нас пронађу комшије тек када се усмрдимо.