Полазак у вртић

Пробудио сам се око пет изјутра. Нисам више могао да спавам. Отишао сам до купатила, убио буба-швабу, сео на кауч и залепио прсте на игрицу надајући се да ће ми се, ипак, приспавати у неком тренутку.

Међутим, то се није десило.

Бојана је устала сат времена касније и затекла ме у дневној соби.

“Зашто си будан?”
“Не могу да спавам.”
“Па, не полазиш ти у вртић него она.”
“Није због тога”, размишљам у себи, “једноставно ми се више не спава.”

Чињеница да смо уписали ћерку у вртић и да ће овога јутра кренути у њега, иако је тек напунила годину дана, сматрам нашом првом родитељском победом. Победом зато што нисмо дозволили да наши страхови, предрасуде и негативна искуства обликују и живот нашег детета.

То што ми нисмо волели вртић не значи и да га наше дете неће волети.

Бојана је одбијала да се дружи са децом у обданишту, тукла их је по глави својом металном шољицом и обавезно би неутешно плакала када би било кога од своје родбине или родитеља угледала како провирују кроз прозор. На крају су је исписали, а бригу о њој преузели су баба и деда.

Мене су тек са пет или шест година дали у вртић и тај одлазак памтим као прву праву трауму. Све сам упамтио: како сам плакао, одбијао да останем, мајку која није знала шта да ради све док јој један човек није рекао: “Идите Ви, госпођо, држаћу га ја” и затим како се, плачући, из све снаге покушавам отргнути из чврстог стиска човекове шаке, док мајка одлази и не враћа се.

Колика је моја траума била можда најбоље говори и то што и после тридесет и пет година знам који ме је човек држао за руку, тако да бих му, и дан данас, најслађе звизнуо шамарчину када га видим на улици.

Али, сматрају да сам одрастао, па не смем.

Дакле, гледајући на искуства њених родитеља, наша ћерка не би требало никада ни да зна за вртић, а камоли да крочи у њега.

Међутим…

Прекидам игрицу јер чујем како се жали у кревецу, улазим у собу и лежем у кревет. Довољно је да види да сам ту и да није сама како би опет заспала. Остајем тако да лежим да би се што више одморила и наспавала.

Чека је мало другачији дан.

У неком моменту улази Бојана. Питам је колико има сати, пошто сам изгубио појам о времену.

“Још мало па ће осам”, каже.

Уздахнух гласно.

“Шта ти је?”
“Мислио сам да је мање.”
“Што?”
“За сат времена морамо кренути у вртић.”
“Не брини, све ће бити у реду.”

Осећам нервозу како ми, попут нечије шаке, све чвршће стеже стомак.