Понос

Данас је амбасадор САД Мајкл Кирби био насмејан.

Шетао је центром града са својим колегама, са јавним личностима Србије, са министрима, са отужним политикантима, са НВО перјаницама, са новинарима, полицијом у цивилу и униформама, и понеким хомосексуалцем и лезбијком.

Мајкл је био задовољан и што је премијер човек од речи, што је одлучан у економским реформама, што штеди тамо где треба и даје за оно што је приоритет. Као данас. Позваће га сутра и рећи му како је задовољан и колико је велики корак направљен ка приближавању Европској Унији.

“Треба га мало потапшати по гузи”, зна он добро да премијер воли када га хвали.

Уосталом, и разуме га. И њему је значила подршка оца када се одлучио за дипломатију.

“Битно је да сви овде делимо исте вредности, исту визију.”

Осећао се сигурно, међу својима. Осећао је сунце на избељеним зубима и радост што се бори за равноправност и слободу.

Осећао је понос. “Да, то је права реч”,  помислио је, “понос”, док му је поглед безбрижно лебдео над рушевинама генералштаба.