Послеподневни сан

Понекад  заспим послеподне на каучу или кревету.

Правило број један: заспао сам у чему сам заспао – не дирај ме. Правило број два: заспао сам где сам заспао – не дирај ме. Правило број три: заспао сам како сам заспао – не дирај ме.

Укратко: не дирај ме, а при том поглавито подразумевам не покривај ме ни са чим, јер ћу се разбудити.

Међутим, колико год правила била једноставна одређена женска особа и крај затвореног прозора брине да ћу се прехладити. Чак и када сам прехлађен, као сада.

Изгледа да нам је реченица: „Покриј се, назепћеш“, толико усађена у детињству да је никако касније не можемо искоренити. Преноси се са колена на колена као и: „Не излази напоље са мокром косом!“ Не постоји особа у Србији која је није чула, а, вероватно, и као родитељ изговорила.

Што ме враћа на послеподневни сан. Онај сладак дремеж после ручка или једноставни пркос раном устајању. Задовољство које, због „европског“ радног времена, више није уобичајено и које се углавном да искусити викендом. И што је најбитније, у питању је спонтана реакција тела, одушак.

Моја фрустрација када ми прекину такав сан је огромна. Претпостављам да је негде величине чира пошто се не дерем на одређену женску особу, па сву своју нервозу прогутам. И сетим се Толстојевих срећних и несрећних породица, али поглавито се сетим колико је лакше писати и причати о несрећама које нас прате, него ли описати среће које смо искусили. Несрећа, некако, сама по себи обезбеди материјал за причу, док је срећа више општа, стерилна ствар. Нити се хвата за ухо слушача, нити се о њој може дуго причати, а најчешће се и не исприча како треба. Изостану детаљи и ситне реалије, а детаљи попут слагалице чине и праве слику. Можда зато и има толико мало текстова о срећи.

А лепо је, да не кажем срећа, заспати послеподне. И пробудити се сам од себе. Задовољан, одморан.

Ни од кога узнемираван.

Али је још лепше имати некога ко брине о теби. И ко има потребу да те сачува. Чак и против твоје воље. Чак и када зна да ћеш се љутити.

Имати некога ко ти жели добро и ко ће истрајавати на томе.

А то се већ зове срећа. Бар у мојој слагалици.