Почетак дана

У сну сам био толико изнервиран и бесан да сам из свег гласа викао како не могу више ово да издржим.

Прво ми је стигла новчана казна од прекршајног судије, у износу од 3000 и 5000 динара, јер ме је неки лик из чисте злобе лажно оптужио, па ми је без икаквог позива на суђење само стигла пресуда.

И док ми се још врзмало по глави да ми је све то напаковао у договору са судијом, доставили су ми препоручено још један папир, али из Пореске управе. Кажу да им нисам послао неку измену коју су тражили, па је сада читав предмет застарео и целу папирологију морам испочетка да попуњавам, подносим, идем од једног до другог шалтера, чекам…

И тада је кренуло урлање у сну.

Тако сам се и пробудио.

И чим сам отворио очи видео сам комарца на зиду, пола метра од моје главе.

„Е, сад си мој.“

Тако сам га „лако“ ударио да је остало толико крви на зиду и на мојим прстима да сам морао одмах устати да оперем руке. И док сам прао руке, прво што сам помислио да ће ми помоћи да обришем крв са белог зида био је медицински алкохол.

Узео сам вату, натопио је алкохолом и кренуо да трљам. Али што сам више трљао тако се крв све више размазавала, па сам од повеће тачке, направио повећу мрљу што ме је додатно разлудело. Онда сам, онако неумивен, кренуо тражити по интернету шта други људи кажу поводом овог проблема.

А други кажу да мање-више нема спаса, али да свакако треба покушати са трулекс крпом и обичном хладном водом.

Узмем ја онда трулекс крпу, наквасим је обичном водом и кренем. Али сад буде још горе, чак толико да више и не знам да ли је наранџаста боја, права боја зида, или је то од крви, а како сам брисао трулекс крпом, она је појединим крајевима додиривала и друге делове зида, па сам добио и нове наранџасте тачкице ван „матичне“ флеке. По белом зиду.

Изађем у кухињу да разбистрим главу и свом силином ме запљусне лом који сам направио. Пошто ми нема жене у кући ових дана, изгледа да нема ко ни да склања за мном.

„Па, јебем му матер! Да ли су сви мушкарци оволико ненормални или си у питању само ти?“

Научен пређашњим искуствима више пута поновим себи да се смирим, јер сигурно ћу у овом стању направити себи још нешто горе, и закључим да је боље да одем у собу, укључим музику и прилегнем ако треба.

Одем у собу, укључим музику, али станице шуште. Развлачи онда ону лажну антену у виду кабла: горе, доле, лево, десно… Можда бих ја и легао, али како окренем главу ка кревету видим флеку на зиду која не престаје да ме провоцира.

На крају наместим антену, једва прогутавши оно утешно „то је најбоље што се може“, јер се звук непрестано квари у зависности где се налазим у стану. Очигледно нисам тежак само себи, већ и радио таласима.

Појачам музику и опет изађем у кухињу да раскрчим онај лом. У кухињи се ионако слабије чује шуштање.

И кренем да распремам.

А тачно знам шта је проблем. Проблем је када кажеш себи: „Сутра ћу.“ Е, нећеш сутра, има да обавиш одмах и сада.

И, тако. Кренем да правим неки ред, али не успем да распремим баш све, пошто сам морао поћи на посао.

Заменим оно „сутра ћу“ са „завршићу када се вратим са посла“ и умирим себе таман толико да не изађем бесан из стана.

А за флеку на зиду морам купити фарбу. То сам већ одлучио. Једино се надам да ћу пре кречења бити бар толико паметан да мало померим кревет, сточић и лампу, како не бих фарбом исфлекао постељину и књиге.

Мада, не гарантујем.

Бар не то за памет.