Прави мушкарци

Фотографија на фејсбуку. Гимназијски дани. На фотографији су сви момци из одељења којем нисам припадао. Али, моја генерација. Испод је коментар једног од оних са слике: „Прави мушкарци“. Затим набраја остала одељења у којима су тадашњи дечаци изгледа могли понети ту титулу и, на крају, закључује да последња два не рачуна.

Ја сам, иначе, био у једном од та последња два.

Морам признати да ме је мало љутнуо коментар, али пошто сам прво прочитао написано, тек након тога сам погледао и ко пише. Име ми ништа није значило, па ни лице. Морао сам потражити како је човек некада изгледао. Када сам га, надам се, пронашао и успео препознати, само сам се насмејао.

„Ако си ти, брате, био прави мушкарац…“, и опет смех.

Изгледа да време ставља диоптрију и на сећања.

Међутим, није да је човек био сасвим у криву. Та два одељења која није рачунао, стварно се и не могу баш рачунати, јер у њима је било до пет мушкараца и око двадесет и пет девојака. Можда неко мисли да је то одлична комбинација, али прилично је фрустрирајуће када више немаш са киме одиграти ни фудбал на физичком. Мада, тешко да сам ја икада и био спортиста.

Сећам се свог другара из одељења који је, након прве године, прешао у Немачку како би наставио са професионалном каријером кошаркаша. Несрећник, није имао са киме да игра баскет на часу, па би ме убедио да играмо један на један тако што би ми дао предност од осам – нула. Наравно, он је излазио као победник, иако смо играли до десет. Узалуд бих у своју одбрану могао рећи да је касније наступао за немачку репрезентацију, по физичкој спремности стварно бих тешко могао испунити критеријум за „правога мушкарца“.

Али, ко одређује шта је „прави мушкарац“ и које га то карактеристике чине? И да ли је оно што се сматра „правим мушкарцем“ исто у младости и у зрелом добу?

Када бих се посматрао кроз стереотип, а ред је да се посматрам тако, заиста бих се тешко могао назвати мушкарцем, а камоли правим. Нисам се никада заиста побио, био сам у дугим везама у којима нисам варао, не пијем нити сам се такмичио некада у пићу, не могу урадити ни један једини згиб и што је најгоре – плачем.

Кад год ме за грло стегне јака емоција – плачем. Плакао сам када Манда гине у „Лепа села, лепо горе“, па за онај женски филм “Бележница”, па када чујем песму „Пукни зоро“ из „Монтевидеа“… А ако се узме у обзир да сам осетљив на такве ствари, онда се подразумева да ме потреса несрећа и бол не само људи које знам, већ и оних које видим на интернету. Понекад је довољна и само једна реченица, а понекад не морају бити ни људи, јер их и животиње својим понашањем могу постидети. Не вреди, све мање сам способан да прогутам патњу.

Додуше, најчешће сам плакао због других, али стварно, какав је то мушкарац?

И када боље размислим, онај некадашњи момак из моје генерације је, вероватно, био у праву.

Уосталом, какви то мушкарци уопште и пишу? Истина, залута и ту неки прави, попут Хемингвеја, али генерално све сами слабићи.

И што је најгоре, не крију да су слаби. Не крију своја осећања и огољују душу, док су своје срце толико пута испљунули кроз зубе да је право чудо да им је од тог срца још нешто и остало.

Не, нису то прави мушкарци.