Први снег

Први снег у Београду. Званично и неопозиво.

Први снег.

Увек ме подсети на школу и лоше осмишљену тему из књижевности. Писмени задаци, свеске на пруге, сада већ осамдесет и неке.

Први снег.

Али, опет, некако ми значи. Сваке године. Повезује ме са тим истим клупама и људима, са звуцима, са властитим трајањем. Понекад ми се чини да сам то ја, онај исти, само са другом фризуром, физиономијом и осмехом, са другим очима којим сагледавам свет са четвртог спрата у Насељу “Моше Пијаде”. Могу ухватити тај осећај, тог себе, скоро убедити се да сам тај, који вероватно и јесам негде далеко, далеко у корену ил’ језгру.

Први снег ме скоро подсети на оно што желим бити, на прошле снове који се промешкоље, зевну и протегну толико да ми изађу кроз прсте као светлост од које се не могу одбранити. Поцепају ми кожу, али никако да ме пресвуку у одело по мери. Мада, знам да неће одустати.

Бар не када је први снег.

У Београду.