Примитивац

Данас сам у превозу сео крај човека прилично руралног и примитивног изгледа. За пар секунди, колико ми је требало да обухватим погледом празна седишта и путнике, донео сам суд о њему. Неошишана коса која се пење нагоре, јефтина јакна, безличан израз лица, потпуно се уклапао у светину која се предала и отаљава живот у беспарици и ћутању.

Сео сам крај њега, читао вести и игнорисао га и духом и телом. Као да је предмет.

У превозу и иначе људе све чешће посматрам као кегле, иако никада нисам кугла. Исувише смо кратко заједно и исувише су небитни да бих им посветио пажњу. Обим њиховог тела је све што ми улази у видокруг и то само зато да бих избегао трење. Вероватно ми је пажња повећана када је аутобус пун, али свако комиња своје мисли не осврћући се на особу о коју се ослања. Овога пута аутобус је био полупразан, али навика је остала.

Загризли смо тако заједно добро парче пута при чему сам једино својим периферним видом пратио када ће ме радничка класа узнемирити устајањем. Када је женски глас из звучника саопштио: “Основна школа “Јосиф Панчић””, тај рурални лик ми је рекао нешто што ме је потпуно запрепастило и што готово да никада нисам ни чуо у јавном превозу, а чуо сам свашта.

Рекао ми је: “Ја се извињавам”, дајући ми речима до знања да жели устати, при том сачекавши да се сам померим.

Када сам то урадио, уследио је још један шок: “Хвала.”

Затечен, нисам ништа одговорио. Као и свака волина која процењује човека на основу лица. Као и сваки примитивац који размишља у стереотипима: градски, приградски…

Рурални тип.

И чим сам прекорио себе, помислио сам да је човек сигурно наставник.

Јер, како би радник могао бити културан?