Природа

На делу аутопута између Београда и Баточине, управо на оном где жичана ограда штити околне њиве, пре неколико година угледао сам соколове. Поређани на стубићима ограде попут фењера, упалили су у мени такву радост да, од тада, сваки пут када пролазим аутопутем, пажљиво посматрам хоћу ли их уочити.

„Ено га! Ено га још један! Јел га видиш? Тамо, тамо!”

Редовно досађујем возачима својим усхићењем и једини показатељ да више нисам дете, ако изузмемо проседу браду и боре, већ одрастао и зрео човек је чињеница да не залепим нос на стакло.

У почетку возачи скрену поглед, колико из знатижеље, толико и због уобичајене пристојности да се примети особа која ти се обраћа, али им саобраћај, брзина, а понекад и моје касно уочавање соколова не дозвољавају да осмотре птицу која у мени буди толико узбуђења. Зато већ после првог или другог пута почињу да ми одговарају са: “Аха”, а онда ућуте једноставно ме игноришући.

Међутим, никакве реакције других, када су соколови у питању, не могу у мени умањити или сузбити одушевљење.

Соколови често, у јесен или када је зима без снега, своје место потраже и на врховима оголелих грана. Одатле вребају сваки покрет на небу или по стврднутој земљи у заједничком напору грабљивице и плена да преживи. Временом сам почео да им разазнајем и облик и распон крила, али мислим да их никада нисам видео како лове у лету. Углавном стоје, ослушкују, чекају.

Наравно, није ствар у соколовима. Уопште, видети створења која живе поред нас и упркос нама, а која човек није уништио, нити им успео одузети слободу, чини ме неизмерно срећним.

Једном сам на путу до посла чуо детлића. Почео сам га погледом тражити по дрвећу и када сам га најзад спазио само сам стајао и гледао га. Непрестано се осмехујући. Главица му се покретала као механичка опруга и, захваљујући њему, дан ми је већ од јутра био испуњен.

Памтим те сусрете као драгоцености. Дивље патке које су у сред Кошутњака слетеле на бару направљену после кише. Или када је у Великој Моштаници, на неких двадесетак метара од мог стражарског места, њивама протрчао јелен. Памтим јежа који се склупчао и шћућурио у лишћу једне шуме у Штајерској. И ракове са огромним клештима, или су бар нама деци били огромни, током летовања на Корчули осамдесет и неке.

Не знам могу ли рећи да боље памтим животиње од људи, али поуздано знам да природа човеку не дозвољава депресију. Или се бориш против ње, да би преживео, или те испуњава и чини комплетним. Мени је, свакако, у више наврата излечила душу и подигла ме пољуљаног. И оставила ме у вечитој жељи да јој се вратим. Као здрављу.

Међутим, све и да није тога, сам додир са природом и бићима која јој, за разлику од нас, у пуној мери припадају, па макар то био и додир погледом, чини ме не само радосним, већ истински смиреним и бољим.

Дешавало се, не мали број пута, да ми се на асфалту испречи пуж којег би редовно подигао и пренео у траву како га не би згазио неки ужурбани пролазник или возило. А и како би му скратио пут који је намерио прећи.

Тако сам, једном, сав разнежен показао баби пужа који се успентрао до њеног плаца, а који бака одржава са пуно љубави и бриге.

„Где је?“ упитала је.

Када сам јој показао, брзо је пришла, подигла пужа и заврљачила га преко ограде.

„Ма, хајде“, само је рекла, „сву ми башту поједе“.

Затим се окренула и наставила даље са својим послом.